... iza sebe i prebrojiš kuda je tvoja noga kročila shvataš da ti je život sačinjen od milion nekakvih podistorija koje opisuju putešestvije dosadašnje. I sve ja to tako nešto uvijam u oblandu mudrolijskog uvoda kad sam se ustvari setila svih zahoda u svim redakcijama u kojima sam radila i rešila da time danas ižvrljam ovaj e-papir. Stoga upozoravam čitaoce mlađe od 18 godina (profesionalna deformacija mi) ili pak one sa slabim želuTcem (sažaljiva priroda mi) da baš ovde prestanu sa čitanjem teksta.
Na početku mog radnog zahodskog iskustva bejaše boravak u jednoj vrrrlo (a kad ovo kažem osvrćem se na sve aspekte) zanimljivoj redakciji. Tamošnji toalet adaptiran je, pretpostavljam, iz unisex u "svaki-za-sebe-sex" varijantu. Doduše vrlo neuspešno. Svakome spolu dodeljena je po jedna kabina i jedan lavabo, plus pisoar gratis za džentlmenštinu ondašnju. Pritom su ove odvojene zahodske prostorije imale zajednički antre iz kog se, oh kad je situacija na ivici, bez volje subjekta da tako i bude, pružao pogled na pisoarski deo. Avaj! A da situacija bude još gora, to ne beše jedina nesrećnim slučajem nametnuta informacija, jer se neretko, što zbog loše adaptacije, što zbog loše izolacije, moglo saznavati da npr. Dule portir ima probleme sa gasovima (ili da je makar samo kapacitet), da Miško ima problema sa probavom (zbog toga što je ista propraćena rafalom frustrirajućih psovki)... Takođe, sapun i taletni aKsesoarijum, u koji ubrajam npr. toalet papir (ubrusima ovde ni traga), izvlačen je iz najtamnijih dubina ("čuvati na tamnom i hladnom mestu") dobro čuvanog ormarića čiji je ključ baštinila sekretarica Ceca (noćna sekretarica Vera, jamčim, za postojanje toga ključa nije ni znala) i to samo u trenucima poseta visokih predstavnika i sličnih spodoba.
A onda sam se sticajem voljnih okolnosti preselila u veću firmu, mali medijski grad u velikom medijskom gradu, gde na svakome spratu (bar u ovom delu renovirane reprezentativne zgrade) možete naići na po jedan toalet za mušku i jedan toalet za žensku cipelu. Otvorite li vrata ženskog dočekaće vas uredno obrisana ogledala, dva lavaboa sa slavinama iz kojih izvire voda pristojnog pritiska (vruća/hladna, na volju vam), pokoja kap tečnog sapuna koji nekad miriše na "Dove" (ali mi znamo da nije) i najčešće miriše na deterdžent za sudove. Pođete li malo dalje, s leve i desne strane prostorije pruža vam se mogućnost da koraknete u zahodske prostorije, tzv. "samice". Unutar prostorija je sadržaj koji pruža očekivane mogućnosti u skladu sa svrhom. Ono na šta se nikada ne mogu navići su koleginice, koje se ni u trenucima stanja nužnosti neće odreći svoje napola dogorele cigarete. Da li je u tim trenucima zaboravljaju u ustima (ili između prstiju) ili se tek radi o pukoj nemarnosti (u odsudnom trenutku setiše se da je u populaciji serBskoj više od 70 odsto pušača), tek situacija u tim prostorijama zna da bude daleko od idilične kada je atak na vaše čulo mirisa u pitanju. Poseban kuriozitet u vezi sa ovim prostorijama je činjenica da nisu imale mogućnost zaključavanja, pa se često događalo da nemarne koleginice bez neke potrebe za TAKVIM znanjem, ipak saznaju i poneku vest o intimnom rublju te istinskoj veličini guze onih sa kojima rade. Posle učestalih incidenata te vrste, te interne peticije koja je kružila prvim spratom, domar (nepoznatog imena) je sa gunđanjem ugradio nekakve priručne rezice koje i te kako služe svrsi. Tu je problem toaletne neprijatnosti, te upoznavanja sa intimnim delovima tela, zaista izbegnut. Jedina nevolja sada koleginicama predstavlja činjenica da naspram ulazno/izlaznih toaletnih vrata stoje ulazno/izlazna toaletna vrata za džentlmenštinu. Ukoliko su ista otvorena, vide se ogledala koja stoje na zidu suprotnom od onog na koji su instalirani pisoari! Avaj pisoari! Te je u izuzetnim prilikama gotovo nemoguće ne videti kolegu u pozi "nužnosti".
Sinhrono sa radom u mini-maxi medijskom gradu, radila sam u agenciji, koja je zapravo dosadna iz perspektive zahodskih priča. Imala sam sopstveni toaletni prostor u kome je vazda bilo i čistote i aKsesoara i kremica i parfem i svega pri ruci. Pored toga, bude mi drago što sam bila tek dopisni član nekih redakcija te nisam imala uvid u njihove toaletne mogućnosti.
Ali izgleda da stvari na mom toaletnom putu nisu najgore. U prilog ovoj činjenici dostavljam vam priču jedne moje drugarice na visokom položaju menadžerke (retke zverke) u jednoj eminentnoj domaćoj firmi koja je smeštena u poveću stambenu kuću. Imali su jedan toalet, savršeno unisex upotrebe, za nekoliko tuceta zaposlenih. S toga se neretko događalo da moja drugarica menadžerka koristi toaletni prostor izmešten iz radnih prostorija. Najčešće je piškila u Hyatt-u, dok je za toaletne potrebe druge vrste dolazila kući, pri čemu je naročite probavne probleme imala ukoliko zatekne gužvu na Brankovom mostu (što se zapravo i događalo u 97 odsto slučajeva)...
Toliko o tome, raspisah se inspirisana :)))
Kakva su vaša iskustva? :))) Čik ako smete :)))
