Ima ta neka...

... životna radost u meni. Temelj da se smejem i inspiracija da mi iz glave dolazi soundtrack zbog koga mi život iznutra liči na mjuzikl. I to (ono) kao: ustanem iz kreveta, posetim nogom sve bitne prostorije u stanu - u kupatilu se ispljuskam, u kuhinji vidim sunce, u sobi se brzinski spakujem i... pa... krenem u susret muzici i s punim pravom očekujem da me, dok hodam (ne zastajkujem, zemlju ne dodirujem), neko povuče za ruku i, zato što je čuo salsa ritam u mojoj glavi, započne sa mnom ples baš tu - na sred ulice, na raskrsnici ili trotoaru, da kaže "nevermind" svemu što bi moglo da pritiska, da radi nogama u istom ritmu i vodi me pogledom. Bila bih spremna da uronim u takav život koji se instant rastvorio u tečnosti volje i slasti.
Onda shvatim da VEĆ igram: jedan osmeh koji podelim sa M najglasnija je muzika, najveličanstveniji sklad i najluksuzniji život... onaj iznutra, koji je važniji.
Kada voliš, najlepše igraš!

P.S.
Muzika dana dolazi iz moje glave, pa bili sretni đe čuli il' ne čuli :)))