Neko ko me ne poznaje dovoljno...

... pozitivno se izrazio o ovome što pišem. Mislila sam da je to nemoguće razumeti. U stvari, razumevanje sam ostavljala za onu šačicu prijatelja koji me dobro poznaju ili makar imaju strpljenja da pročitaju sve - od tačke do tačke. Zato sam rešila da ponovo iščitam sve moje priče. I onda šok!
Mnogih situacija u kojima su priče nastale se ne sećam. Jedva da se sećam tek nekih obrisa. Ali sa sigurnošću znam da mi nije bilo teško kao ovih dana... kada živim, kada čitam, kada mi i najmanje čekanje izaziva isti osećaj kao kad bih se golom guzom spuštala niz kaldrmisanu nizbrdicu. I imam utisak da je sve to što sam napisala posvećeno meni budućoj. Da vidim, da osetim, da razumem život i prihvatim sebe i sve ono što se nagomilava i vremenom dolazi.
Zatim se dogodilo da nekome ko me ne zna dugo, a ipak poznaje dobro, pošaljem jednu od tih priča. Ambiciozna kakva jeste odmah mi je predložila da objavim knjigu. Rekla sam joj da sam sigurna da te priče nisu za svakoga, a onda joj i priznala da mi je najveći strah to da ljudi neće razumeti. Dobila sam odgovor koji me je zapanjio: "Nije stvar u tome da razumeju, nego da osete".
Sačekaće ta knjiga još neko vreme jer sam sada potpuno sigurna da ne želim da se iko na ovom svetu oseća kao ja u poslednje vreme...

Neverovatan dan!

Zaista neverovatan!
Juče sam bila toliko spretna da sam uspevala svaku tekućinu da prolijem po sebi. Prvo je sok od jagode završio na suknji, onda sam jogurt umesto u činiju sa pahuljicama prolila po rukavu i na kraju, kada sam pokušala da operem ruke prosula sam vodu po sebi. I ne bi to ni bio veliki problem da baš zbog tih mokrih fleka nisam odložila zakazano viđanje.
Na kraju sam izjurila iz kancelarije, jer je samo trebalo da pretrčim park i uđem u kafić. Inače, kišobran nisam ponela od kuće, zbog toga što postoji i rezervni u kancelariji. Rezervni iz kancelarije nisam ponela jer je napolju bilo sunce. Ali, ne lezi vraže - na samo 15-ak metara od kancelarije, dok sam hodala parkom, počeo je (za mene krajnje neočekivan) jak pljusak. Sakrila sam se pod veliko drvo koje neko vreme i jeste bilo dobar zaklon. Međutim, u jednom trenutku se sva kišnica sručila na mene taze osušenu. Tako mokra više nisam imala od čega da se štitim, samo sam potrčala dalje, do raskrsnice koja je plivala pod vodom i stala pod nastrešnicu. Smejala sam se, samoj sebi, vremenu, mojoj želji da iskontrolišem stvari... svemu! ;)
Tu pod nastrešnicom, bila sam jedina potpuno mokra, ostali su je se na vreme domogli. Tu pod nastrešnicom, bila sam jedina nasmejana. Ostali su brinuli da ne pokisnu. Tu pod nastrešnicom, premotavala sam moje sušenje u tri faze tokom dana. Tu pod nastrešnicom zapamtila sam jednu važnu lekciju i bila ponosna na to što znam da mi neće smetati da tako morka uđem u kafić.
Gledali su me čudno, da li zato što sam mokra ili zato što sam nasmejana - ne znam. Bilo mi je svejdno šta misle. Ja sam svoju dnevnu (ili možda životnu) lekciju naučila. I, krenula dalje... :)
Jer, neke okolnosti su tu da ih prihvatimo, ne možemo iz svake situacije izaći kao (suvi) pobednici! ;))))
Za početak biću ponosna sa sve vlažne fleke koje budem imala, promise!