Rubensu...

... u ovom mom koračanju ni traga. Srećem neku drugu decu. Nisu obla i nemaju ruzičastu kožu i rumene obraze. Ova koju srećem šarena su i musava od prljavštine. Koža im je tamna i govore jezikom koji odumire. Jezikom u koji su se, kako civilizacija nameće norme koje im ne dozvoljavaju svetu umetnost lutanja, useljavaju reči poput "automatski", "dom zdravlja" ili "mesna zajednica".
A baš taj njihov tako ću(o)ćorav način da pričaju o svemu svedok je onoga kuda su prošli, onoga što su videli i onoga čemu su dali ime. Na tom putu ništa nije bilo automatski, nije se moglo tako. Čerga nosi suviše veliku energiju da bi bilo šta moglo biti automatski u njihovom životu. Svoje boli i boljke lečili su drugačije: kod čergarskih znalaca i željom da im bude bolje, strašću da žive i sutra i ljubavlju prema životu. A njihova zajednica nije bila ni u jednom mestu, bila je oko vatre: na prvom polju pod suncem i mesecom... Zajednica je bila u volji da prate smer točka koji se kotrlja u određenom pravcu: onom u kome nema nikakvih prepreka da se prati ritam snova.
Niko ih takve ne želi u komšiluku (bez licemerja, ni ja)... ali, oni i nisu komšiluk, oni su gosti koji dele sa vama zajednički trenutak i nestaju - to im je suština...
http://www.youtube.com/watch?v=LT5FWaPuVus

***

Pričajući sa jednim mudrim sagovornikom o velikom susretu koji mi se desio krajem maja dobila sam savet da prespavam pa da tek onda napišem tekst... Ono što sam mu pričala dešifrovao je kao zaljubljenosti koja će, kako je govorio, proći kada se utisci slegnu. Zato sam i danas iz rukava izvadila ovu 2nd best priču dana. Ona važnija, u koju sam još zaljubljena, tiče se jučerašnjeg susreta zbog kog sam poootpuno zaboravila vreme i uživala u sopstvenoj svetosti - kumstvu!