Mudrost u...

... 160 karaktera SMS gotovo je nemoguće zateći, osim ukoliko se ne složim sa ZP koji ga naziva haikuom. Ako je tako onda smo svi filozofi. Ne pazimo na broj slogova, ne pazimo na pravopis, čitamo poruke u kojima nas obaveštavaju u formi ("doćiće mo u 2") koja poštuje samo pravopis i gramatiku subjektivnog osećaja za iste i zatičemo u sledećem trenutku sebe kako se uklapamo u taj režim ("Odlično! Očekuje mo vas tad!"). Jer porukama nas bombarduju prijatelji, ali i televizije koje nemaju kriterijum - puštaju SMS poruke u kojima npr. SamUBraku traži devojčicu za druženje. I kao da to nije dovoljno gnusno, njegov poziv je nepismen. A onda, pogađajući pravo u metu naše mizerije, dobija odgovor od "devojčice" poražavajuće nepismen ali nedvosmisleno pozivajućeg tona (pravopis se uči, za razliku od promiskuiteta).
SMS naš nasušni jedini je izvor pisanog teksta sa kojim se mnogi sreću. Informacija preneta ovim putem efikasna je, a sve netačnosti nalaze plodno tle da se prime i zauvek ostanu kao čestitost svom čitaocu.
Ja sam se pobunila. Koristim tačke i zareze, velika slova, puštam misao da traje i prelije se preko famoznih 160 karaktera (kad mi je do toga). Volim da kuckam dragim ljudima, s povodom ili bez njega. Nekada samo zbog poriva da na nešto o čemu mislim upišem virtualnu adresu nekog primaoca. Makar mi nikad ne odgovorio, ili, makar me zatrpao sopstvenim SMS haiku pristupom životu. Ali pazim kako pišem, da ne dozvolim svojoj gluposti da se raširi. Ne bih podnela da budem inicijator nove doze nepismenosti, jer nema ništa gore od filozofije koja nema prostora da dopre do čitaoca. Naučila sam pravopis da bih smirila sujetu koja u meni ključa onda kada se pretvorim u grande skribomana.
Možete se sa mnom slagati ili ne slagati, ali čik da mi neko kaže da me ne razume... poslaću mu preteći haiku! :)