... sa junakinjom koja to nije.
Rođena je davne sedamdeset(bez neke)e i prestala da slavi rođendane kada je sračunala da bi zbog njih morala češće da posećuje kozmetičara koji u svojoj ordinaciji baštni eliksire mladosti. Odrasla je u centru velikog grada punog mogućnosti i svakoga dana na povratku sa časova klavira dobijala je roze minjon iz poslastičarnice Petrovića, šćućurene među radnjama u ulici koja se nedaleko odatle uliva u Takovsku. Svirala je klavir, družila se sa drugaricama iz uglednih porodica, jer ostale nisu postojale ni formalno ni fizički. Imala je prosečne dečje nestašluke, leti se sunčala na svojoj ponti, završila leeepu školu i afirmativan fakultet, a onda i magistrirala nešto kasnije kada je shvatila da se njenom dragom (koji usuput ima dragog) sviđa baš ta oblast. Danas je lepoglasi stručnjak, odnegovani profesionalac koji ne voli da čuje Severinu zbog one pesme "lete mi, lete, tridesete..." i da nije onih koji bi joj pomogli, mislila bi da su Tokio i Kjoto isti grad.
Rođena je davne sedamdeset(bez neke)e i prestala da slavi rođendane kada je sračunala da bi zbog njih morala češće da posećuje kozmetičara koji u svojoj ordinaciji baštni eliksire mladosti. Odrasla je u centru velikog grada punog mogućnosti i svakoga dana na povratku sa časova klavira dobijala je roze minjon iz poslastičarnice Petrovića, šćućurene među radnjama u ulici koja se nedaleko odatle uliva u Takovsku. Svirala je klavir, družila se sa drugaricama iz uglednih porodica, jer ostale nisu postojale ni formalno ni fizički. Imala je prosečne dečje nestašluke, leti se sunčala na svojoj ponti, završila leeepu školu i afirmativan fakultet, a onda i magistrirala nešto kasnije kada je shvatila da se njenom dragom (koji usuput ima dragog) sviđa baš ta oblast. Danas je lepoglasi stručnjak, odnegovani profesionalac koji ne voli da čuje Severinu zbog one pesme "lete mi, lete, tridesete..." i da nije onih koji bi joj pomogli, mislila bi da su Tokio i Kjoto isti grad.
Nosi samo najskuplje stvari jer druge za nju ni formalno ni fizički ne postoje. Na prijemima je slikana jednako koliko i njena prestižna npr. torba. Ne bahati se, ona samo želi najbolje za sebe. I dobija... samo još da saznam kako i da napišem happy end 4 this fairytale actually.
I sada, ako vam se i učini da se među redovima ove bajke potrkala doza zlobe - nije mi stalo. Ja ovaj blog kao svoju rupu posmatram i u nju mogu do prekosutra da vičem da "car Trajan ima kozje uši".
Uostalom, možda ovo nije bajka, možda je njena priča stvarnost - a ja u bajci živim.
Đavoćegaznati!
