Nema me...

... ponekad. Sada i ovde jednostavno gube način da postoje u mojoj svesti. Ne dozvoljavam im da postoje. Živim svoju stvarnost, baš kao što vazda koračam kroz prostor postujući sopstvenu predstavu o njemu. A sudaram se - sa stvarnošću.

Nekada jednostavno ne umem da dam naslov. Baš kao sada... Sedim tako zanesena na svom oblaku, gledam reku od života kako protiče, slušam huk propisno izolovana od svega. Samo mislim da sam srećna što imam to mesto. Nikada ga nikada ne bih rentirala nikome.
Tu se najbolje vide naslovi kad svane. Odatle se prave one panoramske fotke života što ih nosimo u podsvesnom. Neko kaže "život" a meni je već sevnulo nekoliko slika u glavi. To "tras-tras-tras" trojstvo što bljesne pred očima slikano je sa tog oblaka. Sa mog mesta.
Neobično. Ima ljudi koji budu na sva tri izvoda iz mog smisla o životu. Nikad odjednom. Prošetaju se kroz te panorame i... odluče da iskorače. Nikada nikoga ne zadržavam. Nije život samo ono što ja vidim. Znam da ima i dalje i lepše i bolje. Ipak, cenim lojanost onih koji vole da se ušuškaju tu.
Ne brojim im osmehe, svaki put kad zažmurim ili se zasanjam, nova je slika na tim pejzažima od emocija, stvarnosti i nešto malo želja. Svaka je svakoj opozit. Nemoguće? Ne znam. Možda sam ih samo dobro odsanjala. Kod mene se uvek biju više od dve sile. Ništa strašno, zapravo. Svaka ima svoj trenutak. Svaku rodim baš kad treba. I mirujem: razumom, ne emocijama. I sanjam: celim bićem - odozgo nadole. I volim: pa gde stignem...

Nemam danas...

baš puno reči. A i šta bih mogla da napišem... osim, da nosim suknju i da hodam po oblacima! :)

Ne podvirujte! Neki se dani naprosto - dogode! :)))

Zivot nam se...

... komplikuje. Jačinom tuđih i sopstvenih htenja. Tek, u poslednje vreme uhvatim i sebe i druge kako neke neočekivano lepe okolnosti pravdamo banalnim ili komplikovanim stvarima. Kako to izgleda u praksi? Jednostavno:
1. ako upoznaš neku interesantnu osobu razgovor nikada ne ide u pravcu da je to situacija koju zaslužujemo, nego: šta je u horoskopu, šta studira, gde radi, kako se ponaša, gde izlazi, s kim se druži, da li je pismen, da li su mu/joj oči dovoljno otvorene i da nisu slučajno ukrivo postavljene, kako se smeje, kakve cipele nosi... A šta je zapravo od toga bitno?
2. ako pročitaš neku zanimljivu knjigu/odgledaš neki zanimljiv film, razgovor retko kad ide u pravcu elaboracije na temu šta nam se svidelo, već: taj pisac/reditelj je pre toga imao toliko promašaja, priča bi bila bolja kada bi..., greška je u tome-i-tome... A gde je tu smelost da se prizna da smo zapravo uživali i, daleko bilo, da neko prizna da nešto čita ili gleda...
3. ako se u trenutku oduševiš nekom pojavom koju ugledaš, među koje je tako lako ubrojiti: dugu, veliki broj padobranaca na nebu, NLO, cvetne aranžmane, nečiji hod, nečiji osmeh, nečije umetničko delo, dečju (ne)spretnost. Uvek postoji neko prozaično opravdavanje čak i ako se neko usudi da prizna da ga je dirnula lepota.
U četvrtak na petak sam se fantastično provela, onako kako verovatno nisam u poslednjih deset godina. I rešila sam da te trenutke čuvam kao zasluženu lepotu postojanja a ne začuđena nad nepodnošljivom lakoćom života. Prihvatam stvari as they are, ne zanima me horoskopski znak čike koji upravlja ringišpilom, ne zanima me da li je i koliko Rundek pismen, nisam zapamtila kakve su cipele nosili ljudi koji su to veče podelili sa mnom. Ali! Jako dobro znam sa kim sam bila, čemu sam se smejala, koliko puta sam imala breathtaking moments, koliku inspiraciju da se smejem i koliku snagu da sve ono što pritiska odstranim u 10. plan.
Moguće je da umetnosti nikada nije posledica sreće, ali volja i ljubav prema životu sigurno jesu! O, ne, nije to linija manjeg otpora - samo učim da uživam! :)

Da bih zapamtila...

... koliko sam juče bila pametna, danas ta moja pamet mora da se prolije po blogu. Bez puno priče i previše mudrosti:
Međ' omiljenim mi horom torokuša našao se uljez. Onaj koji ćuti i posmatra nas (verovatno u neverici). Glasne kakve jesmo, nismo to ni primetile. Pretresale smo sve one teme koje čuvamo u džepovima za viđanje i naravno... došle do ljubavi.
Tada se oglasio ćutolog. Diskretno me je pitao da li mislim i verujem u to da nam količina ljubavi koju dajemo obavezno mora biti uzvraćena. Ne znam iz kog džepa, tek rekla sam mu krajnje nesvesna da te reči izgovaram: "Da ali ne nužno od iste osobe!".
Eto, to je ono u šta zapravo verujem. Ljubav je previše dragocena i previše svačija da bismo se ograničili na to da nam se ono što pružimo vraća samo iz jednog pravca.
Kad naučiš da se ljubav ne odbija, život postaje lep i kažeš sebi: "Blago svakoj reci koja ima moje more!"
Lepo mi je danas! A vi, kako ste? :)

Evo i novog posta...

... samo za tebe! Samo zato jer mi je juče hor torokuša odao priznanje, jer mi je danas sestra oštrog oka rekla svaka čast, jer mi se uklopio Balaševićev stih o tome da samo retki nađu retke. Ponosna sam na to platno koje oslikavaš i sigurnost u to da je tvoja rolna beskrajna, da za nju nema rama. Sve te eksplozije, sloboda, vazduh, varnice, šlemovi, bele košulje, brkovi od jogurta i mrlje od čokolade jesu tvoje umetničko delo. Prvi put moj idealizam čuči besposlen. Prestižeš ga. Ne rečima već delima. Hmmm, već sam zamislila kako stojiš tri koraka ispred mog razuma. U nesvesnom, gde se misli rađaju i jednostavnim potezima četkica različitih veličina naslikao si stvarnost koja bi tek trebalo da se dogodi. Stvarnost, u koju bih tek trebalo da zakoračim sa svojih oblaka. I ne pitam kakva je to slika, smelo postajem junakinja stvarnosti. Znaš one... koju si naslikao za nas.