Daba...

... je jedan sasvim poseban lik! Baš lik! Ni manje ni više.
On je fotograf, ima prodoran glas i puši zato što voli. Kada puši aparat mu napušteno visi oko vrata čak i onda kada je najaktuelnije zbivanje u toku. Njega to ne zanima, on slika kad mu se slika. Zato je za mene napravio folder koji se zove "Đukele" i u njega smešta sve ono što uslika dok svi ostali fotoreporteri odmaraju. Nije on paparaco, on samo bira svoje trenutke.
Daba se smeje glasno. Zastrašujuće glasno. I živi u centru. I voli da vozi brzo... bilo koja kola. Ipak, najsigurnije je u njegovoj gvožđem okovanoj 128-ici koja nema suvozačko mesto. "Nabudžena" je za trke, objasnio mi je, a onda se od hotela Jugoslavija do Bogoslovije sjurio za neverovatnih 9,6 minuta, ostavljajući isfrustriranog vozača audija da se natenane nervira u oblaku prašine Zastavinog vozila.
Daba ume i da podvikne. Baš jako! Ume i da se razočara. Ume i da ode iz redakcije i radi potpuno desete poslove, a onda da se vrati i ponovo se bori za svaki dinar svog honorara.
Daba i ja se razumemo. Mnogo je stariji. Mogao bi roditelj da mi bude i moje ime uvek izgovara u deminutivu. Sa njim uvek može da se priča.
Daba zna prave tračeve i uvek ima proverene informacije. Gleda na svet očima iskustva i ume da da savet.
Daba nije samo fotoreporter. On je čudo!