... ti ja tako nekud. Eto da bih se kretala. Zaboravim da ponesem naočare, ne setim se da stavim slušalice na uši. Krenem kao hipnotisana prema nekom cilju. U određenim trenucima i ne osećam da hodam, imam utisak da zgrade mimo mene promiču, da se sve podredilo mojoj volji da se krećem. I nije baš da im pridajem značaja, ja i dalje hitam ka nekom tamo cilju.
U jednom trenutku shvatim da su zidovi dobili nove boje, a nebo odsjaj. Pogledam u staklo velikog izloga i tamo tih boja nema. One su, kao da sam usput pokupila neku čarobnu paučinu, izgleda zakačene za moje trepavice (kao hologram). Proveravam još jednom vrhove trepavica u sledećem izlogu i, začudo, deluju normalno. Ali, kada vratim pogled na zgrade, na grad, na nebo, tamo se i dalje prelivaju valere kao na nekom davno zaboravljenom crtežu iz detinjstva. Neverovatno!
Kada spustim kapke, ne doleću oni svici koji vole da se igraju u tami našeg pogleda. Jednostavno savili su krila, utulili svoje svetiljke i čekaju neki drugi trenutak. Verovatno onaj u kome će mi zgrade, grad, nebo, ljudi, biti obični... neprimetni.
Ostavljam za svice neki drugi sat u ovom danu i hvatam koracima svoje boje. Hodam očarana... đavoćegaznati kuda. :)
