... u jednom prelepom mailu. Imam frienda koji ovo moje pisanije čita bez komentara (mada kaže da će se uskoro odvažiti da to promeni) i javlja mi se s vremena na vreme.
Obradovao me je jer razume bez puno reči. Ne umem da primam komplimente, ali jedan njegov potpuno me je razoružao i dao nadu baš kao što, kako kaže, ono što pročita od mene i njemu uliva veru u bolje... prijatelje... ljubavi... danas... bolje sutra.
Velike stvari u životu nisu slučajne možda i zato što uz svakog od nas stoji po nekoliko ljudi (ako imamo sreće da zaista bude tako) koji nas ušuškavaju u energiju dobrog. Sa njima i zbog njih stvaramo tu grandioznu lepotu, sa njima i zbog njih trenuci umeju da budu savršeni, sa njima i zbog njih isijavamo. I obećavam ti - nikada neću prestati da na svet pucam osmehom, to je najmanje što mogu, stvarno (reče autorka skromno:))!
Volim vas sve... ama baš sve!!!
P.S.
Putujem za nekoliko sati. Neću prestati da pišem u naredne dve nedelje. Samo će moje misli, pored binarnog koda, imati u sebi prstohvat morske soli, pogled na Bocca di Cattaro i pegice od sunca. A ljubav i da ne spominjem... :)
