... u jedra mojih misli duvaju neki dobri vetrovi. Puštam ih da mi sa pučine nanesu ono što ću voleti da znam. Do tada... čitamo Marka Ristića:
I
"Vidiš kako se rasklapa to vreme. Iz te razjapljene čeljusti sija jedan zaleđen plamen večnosti. Tu, na tom vatrenom jeziku proždiruće zveri zaustavilo se trajanje - u grozi, u jezi lepote i slasti - pred nama!"
II
"Ne bez visine!
Nemoj da kriješ žuđenu svetlost!
Dozivaću pravi smisao svih izgubljenih želja
svih davno uvelih reči sinuće zaboravljeni cvet
da bi te zahvalno pevanje te pobeđene noći
u radosti oseke svoje anđelom nazvati moglo.
Zemlja će se lagano zanjihati snom
ja sad znam, ja sad znam, pođemo li njom
nebo će večernje zlato spustiti na svoj san
ja sad znam, zaplovimo li zajedno u novi dan."
III
"I stvarnost se izgrađuje kao umetničko delo. Život je komponovan kao slika, istina je izvajana kao lepota, protičuće vreme je sama muzika. Znamenja i ravnoteža, u samoj suštini života, kao talasi jednog hrama."
