... baš kao što je ovaj, kada mi život čine fragmenti, slike koje čekaju da budu završene. Kao da je svaki od tih delića zapravo delo nastalo drugačijom tehnikom, parče neke zasebne priče:
Slika 1. (akvarel)
Budim se i u dodiru sa svetlošću u pogledu mi se razlivaju boje. Dok se istežem one se lagano slažu u vodnjikavu sliku stvarnosti. Nikad ne žurim sa buđenjem, puštam da se nijanse same uklope onakve kakve jesu, jer jedino tada svet ima smisla. Svet iscrtan stvarnošću neće nas odvesti u zabludu i iluziju. Onaj koji crtamo svojim idealima dobar je jedino kao cilj kome stremimo, tu nema mesta za realnost, to je mesto u kome tajne želje žive slobodno, obgrljene snovima i mogućnošću ostvarenja. Mi smo realizacija.
Slika 2. (ulje na platnu)
Pogled mi dodiruje pejzaže koji se smenjuju. Iskaču predamnom jasni i snažni u bojama i ređaju se dok autobus pokušava da stigne u grad. I upravo to magličasto sivilo grada koje se nazire u pozadini zajedničko je za sve krajolike upečatljivo masnih boja. Svaki put kada mi se dodirnu trepavice odlažem novu fotografiju u odeljku sećanja. Ja sam samo puki posmatrač pokretnih slika koje su nastale pošto se uljana boja fiksirala na platnu.
Slika 3. (gvaš)
Dok sam sedela za računarom i pokušala da radim jedna ruka spustila se na moju. Emocije su opet oživljene i dodat je novi sloj lepljive slasti iskrenih osećaja. Odmah zatim jedan bistrooki pogled upleo se sa mojim. Novi sloj osećaja počeo je da me regeneriše sasvim i izmamio osmeh koji mi je bio uzvraćen. Nije instant, iskren je i podiže. Onda su se ta usta otvorila i dobila sam i tople reči, baš one koje će mi misli vratiti u prapočetke i oblepiti me novim, nepromočivim slojem, u borbi za ljubav. Uzvratila sam reči, osmeh, ljubav u pogledu, toplinu svesadržiteljku. Posle kratke stanke, osetila sam tople ruke koje me grle i telo koje se uz mene privija otpozadi. Kao da mi ispunjava najtanije želje, taj poriv da se nađemo u zagrljaju kupio me je i oporavio sasvim. Novi slojevi počeli su da se rađaju sami, bez mojih smernica, bez ičijih upliva. Okrenula sam se i svoje ruke uključila u zagrljaj. Osmeh nam nije silazio sa lica. Maša nam je danas bila u kancelariji.
Slika 4. (freskoslikarstvo)
Uz pomoć vizantijsko plavog, zlatnog, bordo i braon radim na tome da prethodne tri slike otmem zaboravu. Slažem ih u slojevima u svoje sećanje. Tako preklopljene ostaviću preko noći i pustiti snove da se roje. Možda ću u toj kanonadi mogućeg dobiti odgovore i završetke svih danas započetih priča. A možda ću (avaj!) morati da čekam malo duže ne bih li ih uramila u zaključke o smislu života.
Slika 1. (akvarel)
Budim se i u dodiru sa svetlošću u pogledu mi se razlivaju boje. Dok se istežem one se lagano slažu u vodnjikavu sliku stvarnosti. Nikad ne žurim sa buđenjem, puštam da se nijanse same uklope onakve kakve jesu, jer jedino tada svet ima smisla. Svet iscrtan stvarnošću neće nas odvesti u zabludu i iluziju. Onaj koji crtamo svojim idealima dobar je jedino kao cilj kome stremimo, tu nema mesta za realnost, to je mesto u kome tajne želje žive slobodno, obgrljene snovima i mogućnošću ostvarenja. Mi smo realizacija.
Slika 2. (ulje na platnu)
Pogled mi dodiruje pejzaže koji se smenjuju. Iskaču predamnom jasni i snažni u bojama i ređaju se dok autobus pokušava da stigne u grad. I upravo to magličasto sivilo grada koje se nazire u pozadini zajedničko je za sve krajolike upečatljivo masnih boja. Svaki put kada mi se dodirnu trepavice odlažem novu fotografiju u odeljku sećanja. Ja sam samo puki posmatrač pokretnih slika koje su nastale pošto se uljana boja fiksirala na platnu.
Slika 3. (gvaš)
Dok sam sedela za računarom i pokušala da radim jedna ruka spustila se na moju. Emocije su opet oživljene i dodat je novi sloj lepljive slasti iskrenih osećaja. Odmah zatim jedan bistrooki pogled upleo se sa mojim. Novi sloj osećaja počeo je da me regeneriše sasvim i izmamio osmeh koji mi je bio uzvraćen. Nije instant, iskren je i podiže. Onda su se ta usta otvorila i dobila sam i tople reči, baš one koje će mi misli vratiti u prapočetke i oblepiti me novim, nepromočivim slojem, u borbi za ljubav. Uzvratila sam reči, osmeh, ljubav u pogledu, toplinu svesadržiteljku. Posle kratke stanke, osetila sam tople ruke koje me grle i telo koje se uz mene privija otpozadi. Kao da mi ispunjava najtanije želje, taj poriv da se nađemo u zagrljaju kupio me je i oporavio sasvim. Novi slojevi počeli su da se rađaju sami, bez mojih smernica, bez ičijih upliva. Okrenula sam se i svoje ruke uključila u zagrljaj. Osmeh nam nije silazio sa lica. Maša nam je danas bila u kancelariji.
Slika 4. (freskoslikarstvo)
Uz pomoć vizantijsko plavog, zlatnog, bordo i braon radim na tome da prethodne tri slike otmem zaboravu. Slažem ih u slojevima u svoje sećanje. Tako preklopljene ostaviću preko noći i pustiti snove da se roje. Možda ću u toj kanonadi mogućeg dobiti odgovore i završetke svih danas započetih priča. A možda ću (avaj!) morati da čekam malo duže ne bih li ih uramila u zaključke o smislu života.
