Playboy, baby!

Reči lete...

... zapisano ostaje. Zato ćutim o velikim stvarima i izgovaram samo gluposti.
- Ćutiš?
- Mhm, promumlam potvrdu ne razdvajajući usne.
- Dokle?
„Dok ne shvatiš šta je tema“, otkucam u novom Word dokumentu. Pogled mu je penetrirajući i uporan, a ćutanje u tom trenutku iznenađuje. Pročita poruku koju sam mu otkucala na ekranu, nasmeje se, podigne mi noge na svoje i, što sam nedavno saznala, kao i svaki put kad je razoružan, predlaže:
- Hajde da se češkamo, hoćeš?
Umesto odgovora, nasmejala sam se pogledom. Sklanja mi računar sa krila i smešta glavu. Ležimo u neverovatnom položaju.
- Češkaj me ako hoćeš da ti pričam, kaže.
Ako mi budeš pričao uništićeš instituciju češkanja, pomislim. Pravim se pametna sama pred sobom dok se misli nastavljaju u pravcu činjenice da je (raz)govor bez reči ovde mnogo važniji. Zavlačim ruku pod običnu belu pamučnu majicu i uživam dok ga dodirujem. Podseti me na kratko na satenski paspul ćebenceta iz detinjstva. Baš na trenutak, dovoljan da iznedri veličanstvenu tišinu osmeha. Oseća to u mom dodiru i okreće se tako da mi uputi pogled i otkrije sopstveni stomak. Mačka njegovog zadovoljstva sada dopušta sve.
Moji osećaji ne uzimaju sve što je pruženo, već tragaju da otkriju ono što je zadržao za sebe. Nije ni čudo što mi se ne priča. Uzimam njegovo prepuštanje kao relikviju i sama zatvaram oči.
Razgovor je kontakt: tišine sa tišinom.

Ne volim blogove...

... u kojima nailazim na postove koji počinju sa "juče sam...". Nekako to zvuči kao razgrtanje istine iz dnevnika. A ovo nije dnevnik, ovo je samo kota u cyber space-u do koje se nije rastegao pesimizam.

Iz ove perspektive moje "juče sam..." ima nastavak na koji sam ponosna iz svakog aspekta. Jednostavno postoje ti neki dani koji svojom lepotom postaju nezaborav. Prijatelji, ostvareni cilj, prevazilaženje sebe, voda, priroda, optimizam koji se prelivao od jednog do drugog.

Osvajala sam vrh jedne planine zajedno sa još sedamdesetak ljudi koji su apsolutno znali u šta se upuštaju. Ja nisam. Zamišljala sam raskrčen i otvoren put ka vrhu. Dočekala me je priroda. U vidu kamenog i za mene pomalo teško prohodnog puta, drenjina, kupina, neprskanih jabuka, hladne vode sa vrela... Nije to bila najlakša stvar koju sam uradila ali je svakako bila jedna od lepših. Toliko lepih da mi, bez obzira na to koliko sam naivno pristupila, ni u jednom trenutku nije palo na pamet da odustanem.

I nisam. Stigla sam na vrh i izvadila telefon da na nekoliko brojeva pošaljem vest o trijumfu nad sopstvenom naivnošću. Nije bilo signala. Dok smo čekali da svi članovi grupe dođu do te kote počela sam da shvatam koliko je moje stajanje na tom mestu jedna potpuno lična sreća. Baš kao što jeste svaki drugi uspeh koji sam postigla. Zato sam valjda odlučila da se u silasku sa vrha odvojim od onih koje sam znala i sama sa sobom, ispunjenom, podelim tu radost.

Tada sam valjda i potuno definisala svoje misli: sreća u trenutku životnih visina pripada samo onome ko tamo kroči. Isto je i sa dnom, bez obzira na sve one koji te razumeju, vole i žele ti dobro, dno uvek dotičeš sam i zbog sopstvenih postupaka. I nema tu ništa loše i zastrašujuće, svakom svoje. A meni ovo moje parče sopstvenosti danas ima samo jedan značaj - izuzetnost!

O psima, životu, mostovima i ljudima

O psima: Pričajući o tome koliko se u njihovom programu pridaje značaj emitovanju "Velikog brata" direktor britanskog Kanala 4 izjavio je da je reality show forma koja je sastavni deo novovekovnog televizijskog programa isto onoliko koliko je pas u vezi sa svojim repom. Problem nastaje onda, objašnjava on, kada umesto da pas maše repom, rep počinje da maše psom.

O životu: Odgovor koji me je ove nedelje oduševio stigao je na pitanje zašto je u Srbiji droga tako jeftina i dostupna. Naime, ispostaviće se kao bolna istina, zbog toga što se je i život na toj teritoriji bezvredan. Kada bismo shvatili da to što nas ima pokatkad ima i nekog smisla, počeli bismo da cenimo broj udaha i izdaha koji napravimo.

O mostovima: Pre neki dan sam sasvim nevoljno, da kažemo nežureći, krenula na posao. Ispostavilo se s razlogom. Na putu do cilja našla se opstrukcija: javili su da je na mostu koji bi trebalo da pređem postavljena bomba. Saobraćaj je obustavljen. Sedela sam bukvalno zatočena u busu sa ljudima i somnabulnim idejama. Teorija zavere glasila je da nam se Francuzi na ovaj način svete za ubistvo Brisa Tatona. Ali, oni na to nemaju pravo: ionako su za vreme bombardovanja pokosili 2.000 ljudi. Trebalo bi, tvrdi taj vremešni intelektualac, da ćute i ne oglašavaju se tim povodom. "Tante za tante", glasila je njegova teorija.

O ljudima:

- Srbija je veliki reality pred očima sveta. Oduvek smo dobro mahali svojim psima. Zato valjda ono pseće besomučno jurenje za repom više ne vidim kao zabavni akt. To je od sada čist intelektualizam.

- Drugi odgovor na pitanje o drogi glasio je: zato što je ima mnogo više od broja interesenata za njeno uživanje. Nije nego! Po tom principu čokolada bi, shodno broju žena u PMS-u, trebalo da teče u potocima.

- Onda kada u Srbiji bude malo više onih koji neće morati da se žosvrću iza sebe zbog postupaka koje su ne hajući počinili, čak i puki putnici u GSP-u shvatiće da je to pravo "tante za tante" od koga s(v)e u životu počinje.