... da bi pobegla od posla i uzarenog beogradskog asfalta. Od svih onih situacija u kojima se bori protiv vrucine, bilo da joj je spusten prozor dok vozi ili da se previse naginje kroz prozore tramvaja koji se slivaju u centar.
Kaze, otisla bi na duze, ne na dve nedelje. Mozda na dva meseca i sklonila se od svega i svih. Jela bi samo paradajz, sir, masline i domaci hleb. Hodala bi bosa, nosila samo kupaci kostim, pareo i sorts ponekad, udisala tisinu i volela dane u kojima je sloboda jedina obaveza u rokovniku. Brizljivo bi odlozila sve odevne kombinacije i oprostila se sa ciklama tasnom koja je odradila svoje u razbijanju poslovne rutine. Doslo je to novo vreme, ono za punjenje duse mirom i dzepova kamenjem koje more nanese na pustu plazu. Samo njenu nepreglednu oazu.
Koristila bi zacine i pripremala ribu. Cutala bi i citala. Ne bi bilo frizera, Clinique kozmetike, parfema, ne bi se vidjala sa frizerkom a kosu bi ipak nosila pustenu. Petkom bi na pijac da u zamenu za osmeh dobije najsvezije voce koje se u susretu sa zubima raspukne od slasti. Osluskivala bi leto koje se godinama talozilo na kamenim zidovima kuce toliko stare da svi veruju u to da je samonikla. Susret sa mirisima leta u kamenu podsetili bi je na detinjstvo i smejala bi se u ritmu uspomena koje naviru. Plakala bi samo dok pliva ka pucini, a u povratku ka obali osetila bi se laksom nego ikad.
Udisala bi mirtu, borovinu, more u vazduhu i uzvracala mu srecom u mislima koje su prestale da jurisaju. Vibrato njene energije imao bi sasvim novu melodiju i prijatniji ritam.
A dok se ne vrati, ja bih drzala jezik za zubima. Nikome ne bih rekla ni gde je otisla ni kada ce se vratiti. Jer, jednostavno, sigurno ne bih znala gde je. Samo znam da bi nepogresivo odabrala vreme i mesto za uzivanje, bas kao i kamencice za dzepove, i misli za srecu, i put za povratak kada je najmanje ocekujemo.
