Poslastičarnica preko puta zgrade...

... zaslužila je počasno mesto međ' mojim tekstovima objavljenim u tom i tom dnevnom listu:

U našem sećanju na ono najtananije doba života uvek se šareni nekakav predmet. Blista i mami netaknutost njegove pojave. Svako, u laskajuće neprocenjivim slikama nezaboravnih životnih trenutaka, čuva sećanje na lutku ili... auto.
Prednost i raskoš mom sećanju na detinjstvo daje jedna mala bombondžijska radnja, šćućurena među višespratnicama. Iako je početak ovog kazivanja bajkolik, sećanje je potpuno istinito. Kao prilog realnosti priče može poslužiti podatak da je ta slatka prodavnica odavno zatvorena, a da je prostor u kome se ona nalazila iskorišćen za mnogo profitabilniji posao - prodaju alkoholnih pića.
No, vraćam se u detinjstvo, u delove sećanja koji bude fine emocije i mame samo osmehe. U staklenim vitrinama radnje uvek su bili izloženi kapitalni primerci lokalne bombondžijske faune. Šarenile su se boje na slatkim štapićima, mamili oblici lizalica, slatko ogolicao miris vanile iz orasnica. A mi smo svakoga dana dobijali taman toliko novca da sebi priuštimo jedno od svetskih slatkih čuda koji su nam se nudili iz vitrina. Po nepisanom pravilu svi smo uvek kupovali isto: jednoga dana svi bismo grickali orasnice, sledećeg se sladili lizalicama...
Sada, kada malo bolje razmislim, ti slatkiši imali su sličan (da ne kažem isti) ukus. Ipak, radosno gledajući u sve to vašarsko šarenilo, nije nam bilo teško da dozvolimo sebi luksuz umetničke istine. Izmišljali smo, tačnije zamišljali ukuse i pripisivali ih bojama razlivenim po površini slatkiša. A pri susretu sa novom poslasticom bivali smo srećni, potpuno zanemarujući umetničku slobodu koja je nastajala u onim trenucima kada su jedino oči mogle da se naslade.
Ja sam se uvek radovala susretu sa ušećerenom jabukom. Na štapiću se crvenela šećerna glazura u koju je bila "obučena" jabuka. Bilo je važno načeti šećerni omotač i dozvoliti sebi bogatstvo mešanja slatko-kiselog ukusa. Početak tog zadatka bio je težak, ali je i svaki trud rezultirao adevkatnom nasladom.
Nošena ritmom prolazećih godina, došla sam do susžštine novog vremena u kome su prestali da se roje snovi koji daju kolorit dolazećem. Došlo je vreme koje je u mahovima smenjivalo sebi svojstvene slasti: prva petica, prva ljubav...
Baš kao i bombone, detinjstvo se brzo istopilo. Moje godine sa sobom nose sećanje na to doba. Trenuci koji mi čine sadašnjicu takođe imaju tu crvenu glazuru od šećera, zbog čega mogu da kažem da i danas uživam u slasti života!

Priča o srećnoj porodici...

... tiče se onog vremena kada sam mogla da se zakunem da je visoki crnokosi čovek koji svakog dana u tri dolazi kući na ručak, zaista jeste, kako je sam tvrdio, moj najbolji drug. Mislim da se situacija promenila negde u petoj godini kada je mama shvatila da je vrag odneo šalu i morala da mi objasni kako je taj visoki crnokosi čovek zapravo moj - tata :)