... da se, makar u rečima, ukažem na svom dragom blogu :) Dovoljno dugo sam bila samo zeleno okce koje viri kroz četvrtastu špijunku, krajnje je vreme da ostavim svoj trag od reči.
Vraćena u Beograd, u zelene kvadratne metre, i čekam da sutra ponovo počne rutina koju ću rado razbijati novim hodanjem i novom (starom) muzikom.
Današnji ritam (baš kao i ritmovi prethodnih dana) ne da se rečima tako lako... a možda sam i ja zaboravila kako da krenem ukorak s njim. Dok ga ne osetim, dok se ne poistovetim, pažljivo ću birati reči za kolekciju priča o snovima, o tome kako odbijam da kupujem knjige na čijim je koricama ime autora napisano većim fontom od naslova, o pogledima, o nedosanjanom, o doživljenom, o prežvakanom, o preboljenom, o prevaziđenom... o stenama, minđušama, šumovima, mirisima... o svakoj sitnici koja mi život čini velikim čudom.
Dok pedometar ne počne da mi broji korake, ja ću prebirati po mislima... i pisaću o svemu na šta naiđem: da se zaštitim od zala i prizovem sreću.
Tako to ide kad ne umeš da ćutiš :)
