... na obroncima Mediterana posmatrala gospu koja sedi na balkonu. Naslonjena na kamenje koje je sunce čitav dan uglačavalo. Pravila je nešto, naslanjajući celu površ svojih leđa na toplo kamenje odvajkadašnje kuće. Izgledala je tako divno zaneseno i nenarušivo srećno. Jasno se video put pred njom i osmeh blaženstva kojim ju je zakitila noć. Mesto na kome sedi nije bilo osvetljeno, ipak jasno sam videla šta radi.
Tako je u životu. Najlepše stvari su jednostavne, najbolje su svima dostupne, čestite su jasno vidljive. Bilo je nekih trenutaka u kojima sam poželela da budem baš ta gospa. Da udahnem jadranske mirise i pretočim ih u neku svoju sreću. Da se u životu oslonim na nekakvu nenarušivu toplinu stabilnosti i radim ono što najbolje umem. Otelo mi se ostvarenje. Dobila sam svoj put.
Jedno vreme grabila sam misaonim koracima, dok su emocije bez daha kaskale za mnom. Kada stignu nastajao bi haos. Naučila sam da ne grabim, da pustim misli sa emocijama, da pratim taj trag i da se ne plašim sebe.
Kad svako lutajući pokupi sitnicu u svojoj boji, ostaje nam svet podeljen na crno i belo. A ništa zapravo nije tako jednostavno. Jer, gluposti su u sivoj zoni.
