... je ono koje priuštim svojim koracima dok se laaaagaaaano spuštam niz Takovsku. Sada već obmotana šalom (koji donosi sreću), sa sluškama na ušima. Jedem neku pitu koju planiram da istrošim dok stignem do cilja. Slušam moju muziku, sama sam sa mislima i saobraćajem koji se događa u mizanscenu ove avanture.
Ne obraćam pažnju ni na prolaznike, samo na semafore. Na jednom od njih (a Takovska je čuvena po semaforima) upalilo se crveno i ja poslušno stanem. Primećujem neki crni auto sa zatamnjenim staklima kako lagano staje zbog semafora. Primećujem i prozor koji se spušta. Primećujem, a pravim se da ne primećujem, i dečka u crnoj kožnoj jakni koji je spustio staklo. Primećujem i da mi nije svejedno... to je valjda posledica legende o devedesetim u Srbiji. Diskretno skidam slušalice i zatičem jedno "eeej" s njegove strane koje mi upućuje uz mahanje ruke. Odlučujem da ne reagujem.
"Eeeeej", čula sam ponovo vrlo jasno jer saobraćaj prekidaju semafori. Odlučim da pogledam u njihovom pravcu.
"Mene zoveš", pitam bespotrebno jer jedina stojim na tom pešačkom prelazu.
"Aha! Kakva ti je pita?", upitao me je potvrđujući da sam ja definitivno ciljani sagovornik.
"Sa krompirom...", odgovaram u čudu.
"Ma ne toooo! Je l' ukusna?", bio je precizniji ovoga puta.
"Mhm", promumlam uz klimanje glave i mljackanje koje nije mogao da čuje.
"E, a 'de si je kupila?", pita nestrpljivo.
"U toj-i-toj pekari", odgovorim brzo i s veeelikim olakšanjem.
"Hvala ti! I, prijatno!", dovikne uz osmeh dečko u crnoj kožnoj jakni iz crnog automobila koji je naglo skrenuo i prošišao pored mene nastavljajući putešestvije prema pekari.
Moje putešestvije nastavilo se prema davno određenom cilju, dok mi je kroz misli odzvanjala zahvalnica kome-god-da-treba zato što u Srbiji, ove 2008. godine, vlasnici BMW-a traže smernice do prve pekare. Nekada su spuštali prozore samo da bi proturili kroz njih rafal u ciljanom pravcu.
Vremena se menjaju... :)
