... kad pustiš ljudima da budu ono što jesu. Ta nepatvorena mudrost kojom raspolažeš ne daje mesta pretpostavkama. Jednostavno, dobijaš odgovore.
Strpljenje je deo kikla onih koji znaju, oduvek. Nije prijatno kada vidiš da oni koji su odlučili da odu ipak pokušavaju da grebu po vratima tvoje privatnosti. Ali, čini mi se da je zapravo njima veće poniženje da rade to što rade, nego meni da znam to što to znam. Lakše mi je, svakako.
Ipak, postoji pitanje na koje još nemam odgovor: zašto se jednostavno ne drže svojih "mudrih" i "promišljenih" odluka? I, opet, je l' moguće da je meni lakše da ispoštujem njihove odluke do njima samima?
Nevermind! Neću da mislim u nečije ime. Hoću da prihvatam prilike da budem čovek, uživam za svoj gorš i volim život bezrezervno.
A oni možda i otkriju nešto genijalno ovde (that would be the day!)...
