U napadima...

... screebomanije nedostaje mi laptop i mogućnost da ono što osećam odmah prolijem po ovom e-papiru i da sve bude OK. Ali, neke okolnosti jače su od naših želja... ja se zato tek nekoliko puta promeškoljim u stolici (da ne budem sumnjiva ostalim tooristima), uzmem gutljaj svoje cedžene naranđe i požalim se M. Onda se fino dohvatim naslona na stolici i uživam u tome što me grančica jedne tuje uporno golica po ruci.
E, a do tad se u glavi već razvila nova priča i, sada kada je torta napravljena i napola pojedena, ja s mirom mogu da prebrojim sve fleke na odeći koje su za njom ostale. Jedno 3-4 na trenerci i nekoliko ogromantnih na majici. Šta da radim: unosim celu sebe u koohanje i ne mislim da u tome ima išta loše. Možda je to zbog toga što ne mogu biti naročito okretna u tuđoj kuhinji a možda i zbog toga što n'umem biti naročito okretna (tačka).
I tu, u trenutku svesti o sebi, počinjem da se divim onim pripadnicama ženskoga roda koje u nekoliko pirueta naprave fantastičan obrok sa sve štiklama od npr. 8 cm koje komplimentiraju svakom oku koje se u kuhinji zatekne. Ovako, M je imao slobodno pre podne a ja volju da mu tortu za rođendan napravim :)
A za te fleke više niko ni ne brine, samo je jedno jasno: nikad od mene Mirjana Bobić Mojsilović biti neće :)