Svetost

Već nekoliko dana nameravam da pišem o tome kako mirisi u meni bude najsnažnije asocijacije, a danas sam zaista želela da pišem o onome koji me vraća u bezbrigu i radost, rečju: u detinjstvo. Ali, to ostavljam za neki drugi, smireniji trenutak, jer pisanje o tom dobu me i zaslužuje takvu - smirenu.
Možda bih mahinalno već ovu rečenicu počela sa "nažalost" ali ga ukidam zato što ću pisati o istini, a tu "nažalosti" mesta nema. Ona definitivno otvara oči, skida koprenu od snova o idealnom i utire naš put na pravu stranu. Uopšte ne želim da je se klonim i da mi je serviraju u oblandama slatkorečivosti. Cenim je u klot varijanti, bez puno uvijanja, čistu i jednostavnu, kakva je i ona sama. Doživim je snažno: nad nekom se rasplačem, neka me razoruža mentalno, neka probudi a neka da snagu da marširam smelo :) Ona koju sam danas uvidela neće me naterati na plač, nije me razoružala... malčice me je probudila i dala snagu da ( zasad samo po tastaturi) marširam smelo. Nije mi jednostavno da živim sa njom, baš onoliko koliko mi je bilo komplikovano da živim bez nje.
Jin i Jang danas imaju smisla i pomalo ih se držim kao pijan plota, ali i to samo dok ne nađem pravi smisao one istine koja mi se danas podala. Do tada ću tražiti odgovor na pitanje zašto je ljudima lakše da sebi komplikuju život lažima nego da ga bogate istinom... Do tada ću se pitati zašto najveći zagovornici istine na rečima, ne poštuju njenu svetost na delima... Do tada će mi pomalo biti teško što devojčica V. nije ovde da sa njom filozofiram na ovu temu... Do tada ću se pitati dokle će ljudi kod mene na sitnicama da padaju (čak i kada im se čini da su veliki)...
U jednom prethodnom postu napisah kako treba ceniti različitosti i sada moram da se ogradim: ne cenim one koji se služe neistinama.
Ovo pisanije zaista pomaže da saznam nešto više o sebi, da se suočim sa svojim istinama i bolje definišem ono što jesam.
Ovaj blog služi da bih upoznala sebe!
BLOG-o-meni!!! :)