... zapisano ostaje. Zato ćutim o velikim stvarima i izgovaram samo gluposti.
- Ćutiš?
- Mhm, promumlam potvrdu ne razdvajajući usne.
- Dokle?
„Dok ne shvatiš šta je tema“, otkucam u novom Word dokumentu. Pogled mu je penetrirajući i uporan, a ćutanje u tom trenutku iznenađuje. Pročita poruku koju sam mu otkucala na ekranu, nasmeje se, podigne mi noge na svoje i, što sam nedavno saznala, kao i svaki put kad je razoružan, predlaže:
- Hajde da se češkamo, hoćeš?
Umesto odgovora, nasmejala sam se pogledom. Sklanja mi računar sa krila i smešta glavu. Ležimo u neverovatnom položaju.
- Češkaj me ako hoćeš da ti pričam, kaže.
Ako mi budeš pričao uništićeš instituciju češkanja, pomislim. Pravim se pametna sama pred sobom dok se misli nastavljaju u pravcu činjenice da je (raz)govor bez reči ovde mnogo važniji. Zavlačim ruku pod običnu belu pamučnu majicu i uživam dok ga dodirujem. Podseti me na kratko na satenski paspul ćebenceta iz detinjstva. Baš na trenutak, dovoljan da iznedri veličanstvenu tišinu osmeha. Oseća to u mom dodiru i okreće se tako da mi uputi pogled i otkrije sopstveni stomak. Mačka njegovog zadovoljstva sada dopušta sve.
Moji osećaji ne uzimaju sve što je pruženo, već tragaju da otkriju ono što je zadržao za sebe. Nije ni čudo što mi se ne priča. Uzimam njegovo prepuštanje kao relikviju i sama zatvaram oči.
Razgovor je kontakt: tišine sa tišinom.
- Ćutiš?
- Mhm, promumlam potvrdu ne razdvajajući usne.
- Dokle?
„Dok ne shvatiš šta je tema“, otkucam u novom Word dokumentu. Pogled mu je penetrirajući i uporan, a ćutanje u tom trenutku iznenađuje. Pročita poruku koju sam mu otkucala na ekranu, nasmeje se, podigne mi noge na svoje i, što sam nedavno saznala, kao i svaki put kad je razoružan, predlaže:
- Hajde da se češkamo, hoćeš?
Umesto odgovora, nasmejala sam se pogledom. Sklanja mi računar sa krila i smešta glavu. Ležimo u neverovatnom položaju.
- Češkaj me ako hoćeš da ti pričam, kaže.
Ako mi budeš pričao uništićeš instituciju češkanja, pomislim. Pravim se pametna sama pred sobom dok se misli nastavljaju u pravcu činjenice da je (raz)govor bez reči ovde mnogo važniji. Zavlačim ruku pod običnu belu pamučnu majicu i uživam dok ga dodirujem. Podseti me na kratko na satenski paspul ćebenceta iz detinjstva. Baš na trenutak, dovoljan da iznedri veličanstvenu tišinu osmeha. Oseća to u mom dodiru i okreće se tako da mi uputi pogled i otkrije sopstveni stomak. Mačka njegovog zadovoljstva sada dopušta sve.
Moji osećaji ne uzimaju sve što je pruženo, već tragaju da otkriju ono što je zadržao za sebe. Nije ni čudo što mi se ne priča. Uzimam njegovo prepuštanje kao relikviju i sama zatvaram oči.
Razgovor je kontakt: tišine sa tišinom.
