... najnaškiji dan na svetu i ja već smišljam kako da ga obeležim ovde na blogu :) To je jedan od onih dana u kome mi se na jednom mestu našla ljubav sa kumama i osmesima, spokojem i zavetom, srećom i nadom. To je jedan od onih dana zbog koga mogu da rastresem svoja krila i pustim da među to šareno perje uleti dašak vazduha. I često to radim: protežem se zadovoljno, rastresam krila i razvlačim usne u osmeh. Tada i pogled kao laserski snop nepogrešivo hvata smer ka sreći i trasira me ka zvezdama u koje bi trebalo da gledam.
Da znam da sviram klavir, iza mog pijanina bi, pored neminovne prašine, spavale i muze, koje čekaju da ih probude zvuci. I svirala bih mu melodiju koja prati imaginarnog i sasvim diabolic virtouza na violini. Kad se muze probude, nastajao bi haos. A ne bih mu pevala - smejala bih se.
Da umem da slikam, koristila bih samo srećne boje i smeštala ih u linije spokoja. Takvi smo mi: mirni u svojoj sreći i nemirni u želji da što pre ostvarimo budućnost. U onome što nacrtam spavale bi talije koje će ostvariti naslikan san o nama. A ne bih mu puno pričala - pevala bih.
Da umem da igram, bio bi to ples tek u nekoliko pokreta koji nepogrešivo odaje sve ono što osećam. Ono što mislim bilo bi ispisano u spuštenim kapcima dok pratim najlepšu muziku koja liči na nas. Zvala bih ga pokretima u zagrljaj. I ne bih puno stajala - sanjala bih za nas, beskrajno.
Da umem da pišem, verovatno mi reči ne bi bile toooliko tesne za svu onu ljubav, sreću, spokoj, sigurnost, inspiraciju, polet, energiju koju želim da spomenem. Vreme je da prestanem da pokušavam i poslušam pametnije koji pričaju o tome da u nama postoji svet(l)ost neprevodiva u reči... I ne bih više ništa pričala - ljubila bih ga!
A sve to samo zato što je došao u pravom trenutku da ostvarimo... sve(t)!
