Salata for the road...

... možda će mi neko blog posprdno preimenovati u "Blog srpske domaćice" posle ovog posta, ali ja ne mogu da odolim da ispišem ovaj recept koji nije egzotičan u smislu utemeljenjog porekla u nekom dalekom geografskom kraju. Egzotičan je u sočnosti i slasti :)

Potrebno je:
1 dinja (hladna i isečena na kockice)
1 limun (isceđen i spreman da se sa dinjom druži)
prstohvat začina (mora biti omiljeni, da bi ovaj spoj dinje i limuna imao naznake prepoznatljivog vam ukusa)

Promešajte sve (prstima preferably) i konzumirajte bez zadrške (prstima preferably). Limun će istaći slatkoću dinjinog jezgra, a začini će se već sami snaći u tom duetu :)

Lekcija zvana ALI

U petak uveče u autobusu sasvim slučajno srela sam se sa drugaricom s kojom sam tokom jedne sezone išla na aerobik. Ona je mlađa (što i nije nemoguće :)) od mene, prelepa, nasmejana vlasnica blaženog izraza lica. Da, ona je i gluva! Pričala mi je svojim polurazumljivim glasovima o tome da ima dečka, da radi kao frizer, da ne voli vrućine, da je pre nekoliko dana, zbog toga što su cigančići polomili nekoliko stakala na noćnom autobusu, ostala potpuno sama na jednoj vazda pustoj stanici, da se plašila (jer vrištanje za nju ne postoji kao opcija dozivanja u pomoć), da voli odbojku (zapravo se vraćala sa utakmice na kojoj je naša reprezentacija pobedila) ali da ne ume da artikuliše svoje navijanje i pre nego što smo se rastale konstatovala je da sam lepa jer sam srećna. Nisam mogla da verujem šta mi govori devojčica (ona to stvarno jeste) koja mi je svaku svoju reč koju nisam razumela strpljivo ukucavala kao poruku na mobilnom telefonu i koja je razumela i reagovala smehom na sve moje šale.
Pitam se kolika je jačina volje i snaga duha potrebna da se prevaziđe činjenica da u svakoj situaciji u kojoj se nađe ona mora da se suoči sa svojim velikim životnim ALI, pritom se ne nadajući da "vreme leči sve" jer ona sa svojom gluvoćom živi. Pitam se i šta njoj može uticati na raspoloženje? Mene ponekad ujutro probudi muzika i to je dovoljno za osmeh. Od sveg tog diiiivnog spleta nota i reči ona oseća samo udare basa i teško prati ritam... A onda sam se setila i Vlade i moje AnnMary i miliona drugih ljudi koji pokazuju neverovatne ljudske osobine poput istrajnosti, volje za životom (čak i kada je on takav kakav je njihov), radosti, upornosti, želje... i moraju da ih primene čak i kada rade nešto krajnje banalno poput vezivanja pertli na patikama ili izgovaranja malo komplikovanije reči. Da li se bude u toku noći kada se okreću s jedne strane na drugu, da li im je za to potrebna nadnaravna koncentracija? Da li ta moja drugarica makar u snovima može da čuje neke artikulisane zvuke i kontinuiranu lepotu muzike...?
Žalila sam se u nekom od prethodnih postova da mi je veliki problem da čekam... sa potpunom svešću ovoga što sam napisala pristajem da čekam, pristajem da prihvatim lekciju o strpljenju kao velikoj životnoj mudrosti!