U petak uveče u autobusu sasvim slučajno srela sam se sa drugaricom s kojom sam tokom jedne sezone išla na aerobik. Ona je mlađa (što i nije nemoguće :)) od mene, prelepa, nasmejana vlasnica blaženog izraza lica. Da, ona je i gluva! Pričala mi je svojim polurazumljivim glasovima o tome da ima dečka, da radi kao frizer, da ne voli vrućine, da je pre nekoliko dana, zbog toga što su cigančići polomili nekoliko stakala na noćnom autobusu, ostala potpuno sama na jednoj vazda pustoj stanici, da se plašila (jer vrištanje za nju ne postoji kao opcija dozivanja u pomoć), da voli odbojku (zapravo se vraćala sa utakmice na kojoj je naša reprezentacija pobedila) ali da ne ume da artikuliše svoje navijanje i pre nego što smo se rastale konstatovala je da sam lepa jer sam srećna. Nisam mogla da verujem šta mi govori devojčica (ona to stvarno jeste) koja mi je svaku svoju reč koju nisam razumela strpljivo ukucavala kao poruku na mobilnom telefonu i koja je razumela i reagovala smehom na sve moje šale.
Pitam se kolika je jačina volje i snaga duha potrebna da se prevaziđe činjenica da u svakoj situaciji u kojoj se nađe ona mora da se suoči sa svojim velikim životnim ALI, pritom se ne nadajući da "vreme leči sve" jer ona sa svojom gluvoćom živi. Pitam se i šta njoj može uticati na raspoloženje? Mene ponekad ujutro probudi muzika i to je dovoljno za osmeh. Od sveg tog diiiivnog spleta nota i reči ona oseća samo udare basa i teško prati ritam... A onda sam se setila i Vlade i moje AnnMary i miliona drugih ljudi koji pokazuju neverovatne ljudske osobine poput istrajnosti, volje za životom (čak i kada je on takav kakav je njihov), radosti, upornosti, želje... i moraju da ih primene čak i kada rade nešto krajnje banalno poput vezivanja pertli na patikama ili izgovaranja malo komplikovanije reči. Da li se bude u toku noći kada se okreću s jedne strane na drugu, da li im je za to potrebna nadnaravna koncentracija? Da li ta moja drugarica makar u snovima može da čuje neke artikulisane zvuke i kontinuiranu lepotu muzike...?
Žalila sam se u nekom od prethodnih postova da mi je veliki problem da čekam... sa potpunom svešću ovoga što sam napisala pristajem da čekam, pristajem da prihvatim lekciju o strpljenju kao velikoj životnoj mudrosti!
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
7 comments:
Zivot nas ponekad stavi u situaciju bez izbora. Tek tada mozemo da ga sagledamo u svom punom sjaju. Tada shvatimo da je za srecu dovoljno biti samo svoj i nista vise, zaista nista vise!
To i jeste velika zivotna istina. Moja vera zasniva se na tome da do kraja treba postovati svaku razlicitost - i svoju i tudju. Naravno, nekada taj zadatak ni malo nije lak, ali na kraju krajeva, nije sve u zivotu all roses and sunshine... :)
Hmm.. da li bismo bili bolji ljudi ako bismo bili srecni? I da li bi sve lose stvari u zivotu nama srecnima bile manje vise nebitne tj savladive? jako je tesko biti svoj upravo onda kada si razlicit, tj kad drustvo stvara neke drugacije norme.. jer za to treba mnoooogo samokontole, znanja i pravih ljudi u tvom okruzenju. Meni je na primer bila dovoljna jedna zelena devojcica, rolna toalet papira i crvena soba :)Hvala ti Z sto me volis bas onakvu kakva jesam :)
luv u 2 :)))
Znas kako, uopste ne mislim da je u zivotu moguce biti samo srecan ili samo tuzan. Mislim da smo najbolja situacija upravo balans ova dva. Tada bi imali taman dovoljno snage da se sa losim stvarima nosimo.
I u pravu si V, neki ljudi su razliciti zbog fizickog defekta a neki zato sto jednostavno drugacije gledaju na svet. Ne dam nikome da mi dira ni jedne ni druge zato sto su oni najbolje odrednice onoga sto zivot jeste - BITI ISTI, POSEBAN, BITI SLOBODAN, BITI SAMO SVOJ :)
Zasto to ali uvek postoji i sta ustvari to ALI uopste znachi?:))
Bolje sit gladan nego sit glup:))
Mislim da bi nam bez ALI snovi bili mali :))) Sta bi nam ostajalo da sanjamo ako bismo sve dobijali na tanjiru, je l? :)))
Post a Comment