Love story: Internet ispovest

Bilo je leto i mogla sam malo da odahnem kada je posao u pitanju. Tačnije, dosađivala sam se u kancelariji, surfovala po netu i slučajno kliknula na taj baner. Otišla sam na jedan sajt i mogu reći da se naš susret i početak ljubavi dogodio pre šest meseci. Nisam potpuno sigurna (računam da je toliko prošlo) jer ljubav ne merim vremenom, već osećanjima i željom koje ili rastu ili se gase. I nije se dogodilo slučajno, imam utisak da sam baš takvog i tražila. Isijavao je obećavajuće, nekako zeleno, i u sebi nosio kvalitete koji su bili potrebni da mu pružim ljubav i da bude moj. Prvi susret bio je virtualan, ali upečatljiv. Nije bio lišen emocija. Zaljubila sam se na prvi pogled! Sviđalo mi se sve ono što pruža. Danima sam ga ispitivala, analizirala i dopadalo mi se sve ono što dobijam kao rezultat: to što ume da peva samo moje omiljene pesme, to što me zasmejava isključivo na naičn na koji mi odgovara i što me svojim postojanjem štiti od spoljnih uticaja sa kojima možda ne bih umela da se nosim. Moj zmaj! Družili smo se celo leto, a onda sa obavezama koje mi stižu s jeseni uspela sam nekako da zaboravim na taj susret. Živela sam i bez te muzike i bez te vrste zaštite. Bila sam srećna na neke druge načine, koračajući kroz život bez našeg soundtracka u glavi. Ali, smišljala sam playlistu koja će biti aktuelna kad se ponovo budemo sreli. Znala sam da do toga mora da dođe! I jeste. Ponovo mi se dogodio. Ovoga puta nisam ispitivala, znala sam sa čim raspolaže, rešila sam da bude moj i donela sam smelu odluku: kupila sam iPod!
Hvala mom lavu! :***

Moje vreme...

... je ono koje priuštim svojim koracima dok se laaaagaaaano spuštam niz Takovsku. Sada već obmotana šalom (koji donosi sreću), sa sluškama na ušima. Jedem neku pitu koju planiram da istrošim dok stignem do cilja. Slušam moju muziku, sama sam sa mislima i saobraćajem koji se događa u mizanscenu ove avanture.
Ne obraćam pažnju ni na prolaznike, samo na semafore. Na jednom od njih (a Takovska je čuvena po semaforima) upalilo se crveno i ja poslušno stanem. Primećujem neki crni auto sa zatamnjenim staklima kako lagano staje zbog semafora. Primećujem i prozor koji se spušta. Primećujem, a pravim se da ne primećujem, i dečka u crnoj kožnoj jakni koji je spustio staklo. Primećujem i da mi nije svejedno... to je valjda posledica legende o devedesetim u Srbiji. Diskretno skidam slušalice i zatičem jedno "eeej" s njegove strane koje mi upućuje uz mahanje ruke. Odlučujem da ne reagujem.
"Eeeeej", čula sam ponovo vrlo jasno jer saobraćaj prekidaju semafori. Odlučim da pogledam u njihovom pravcu.
"Mene zoveš", pitam bespotrebno jer jedina stojim na tom pešačkom prelazu.
"Aha! Kakva ti je pita?", upitao me je potvrđujući da sam ja definitivno ciljani sagovornik.
"Sa krompirom...", odgovaram u čudu.
"Ma ne toooo! Je l' ukusna?", bio je precizniji ovoga puta.
"Mhm", promumlam uz klimanje glave i mljackanje koje nije mogao da čuje.
"E, a 'de si je kupila?", pita nestrpljivo.
"U toj-i-toj pekari", odgovorim brzo i s veeelikim olakšanjem.
"Hvala ti! I, prijatno!", dovikne uz osmeh dečko u crnoj kožnoj jakni iz crnog automobila koji je naglo skrenuo i prošišao pored mene nastavljajući putešestvije prema pekari.
Moje putešestvije nastavilo se prema davno određenom cilju, dok mi je kroz misli odzvanjala zahvalnica kome-god-da-treba zato što u Srbiji, ove 2008. godine, vlasnici BMW-a traže smernice do prve pekare. Nekada su spuštali prozore samo da bi proturili kroz njih rafal u ciljanom pravcu.
Vremena se menjaju... :)

Daba...

... je jedan sasvim poseban lik! Baš lik! Ni manje ni više.
On je fotograf, ima prodoran glas i puši zato što voli. Kada puši aparat mu napušteno visi oko vrata čak i onda kada je najaktuelnije zbivanje u toku. Njega to ne zanima, on slika kad mu se slika. Zato je za mene napravio folder koji se zove "Đukele" i u njega smešta sve ono što uslika dok svi ostali fotoreporteri odmaraju. Nije on paparaco, on samo bira svoje trenutke.
Daba se smeje glasno. Zastrašujuće glasno. I živi u centru. I voli da vozi brzo... bilo koja kola. Ipak, najsigurnije je u njegovoj gvožđem okovanoj 128-ici koja nema suvozačko mesto. "Nabudžena" je za trke, objasnio mi je, a onda se od hotela Jugoslavija do Bogoslovije sjurio za neverovatnih 9,6 minuta, ostavljajući isfrustriranog vozača audija da se natenane nervira u oblaku prašine Zastavinog vozila.
Daba ume i da podvikne. Baš jako! Ume i da se razočara. Ume i da ode iz redakcije i radi potpuno desete poslove, a onda da se vrati i ponovo se bori za svaki dinar svog honorara.
Daba i ja se razumemo. Mnogo je stariji. Mogao bi roditelj da mi bude i moje ime uvek izgovara u deminutivu. Sa njim uvek može da se priča.
Daba zna prave tračeve i uvek ima proverene informacije. Gleda na svet očima iskustva i ume da da savet.
Daba nije samo fotoreporter. On je čudo!

Deca iz predgrađa...

... ne umeju da nose teret slave. Ne umeju!
Izgovaraju se kojekavim glupostima i začas se vrate u senku koju oblakoderi velegrada bacaju na njihova igrališta... polja... stoletne šljive... stogove sena... klupe pred zgradama. Ne umeju ni da pričaju o svom detinjstvu. Nemušti su na svakom koraku:
"A moja majka, skromna žena koja je samo završila osnovnu školu, priča sinoć jedan stanovnik predgrađa koji je na kratko okusio slavu, bila je diplomata! Govorila mi je, sine, prvo diploma pa onda sport!"
Da nije tužno bilo bi smešno... Da nije iz predgrađa smatran bi šarmantim šeretom.
A možda ljudi ne žive u predgrađima, već predgrađa u ljudima...
Devil may care...

ZUMBULI SU ZUMBULI, A RUŽA JE RUŽA PA DA NA KRAJ' SVETA IZNIKNE:
http://www.youtube.com/watch?v=pTwRALm4Z7I

Danas vozim...

... vremeplov. Ustala prekasno da bih uhvatila dan. Jedino što mi preostaje jeste da se katapultiram u prošlost. I uspeva mi.

Zatičem malu Jelisavetu, čini mi se petogodišnju, kako sedi na stolici u mojoj sobi. Donela mi je sve gumice i šnalice koje je imala. To je popriličan broj! Tu su i češljići i štras i bubice-klipovi. Dogovorile smo se da joj napravim frizuru. Dok mi priča o tom neprocenjivom blagu jedne devojčice, igram se njenom ravnom, kratkom paž frizurom. Zaboravile smo zašto smo se našle, jer ona raspreda priču o nekim gumicama sa delfinima (nikada ih nije nosila a mnooogo joj se sviđaju). Potpuno uključena u priču zaboravih šta mi je zadatak. Ni sama ne znam kako smo se prenule iz te bajke o ukrasima za kosu, tek bilo je krajnje vreme da je pitam:

- Pa dobro, Jeco, kakvu ćemo frizuricu da pravimo?

Ona mi upućuje jedan plavi pogled preko naočarica i najozbiljnije na svetu odgovara bez trenutka zadrške:

- Želim dugu kosu i šiške!

:)

Ta stolica iz moje sobe sinoć je postala metafora. Ispričala sam je nekome ko jako dobro poznaje Jelisavetu, a mene posebno. I imao je svoju želju. Dala sam stolicu u trajno vlasništvo, kad god bude neophodno da se nešto poželi. Uz jednu napomenu: što je neverovatnija želja, to su veće šanse da se ostvari!

:)

Pufff! Evo me nazad u vremenu sadašnjem. Odoh da vidim je li se kome šta ispunilo.

:)

http://www.youtube.com/watch?v=CylPqycnG0w

Mačke

Ljubavnici žarki i glave učene

podjednako vole, za svog zrelog doba,

moćne blage mačke, ponos svojih soba,

jer su kao oni zimljive i lene.

Te prijateljice nauke i slasti

svud traže tišinu i mrkline kobne;

Ereb bi ih htio za glasnike grobne,

kad bi im čast mogla tako nisko pasti.

Zauzmu sanjareć poze neobične

velikim sfingama u samoći slične,

uspavane u snu beskrajno dalekom;

s bokova im siplju iskrice magične,

a tačkice zlatne, nalik pesku mekom,

zvezdaju im čudno zenice mistične.
Šarl Bodler

Mudrost u...

... 160 karaktera SMS gotovo je nemoguće zateći, osim ukoliko se ne složim sa ZP koji ga naziva haikuom. Ako je tako onda smo svi filozofi. Ne pazimo na broj slogova, ne pazimo na pravopis, čitamo poruke u kojima nas obaveštavaju u formi ("doćiće mo u 2") koja poštuje samo pravopis i gramatiku subjektivnog osećaja za iste i zatičemo u sledećem trenutku sebe kako se uklapamo u taj režim ("Odlično! Očekuje mo vas tad!"). Jer porukama nas bombarduju prijatelji, ali i televizije koje nemaju kriterijum - puštaju SMS poruke u kojima npr. SamUBraku traži devojčicu za druženje. I kao da to nije dovoljno gnusno, njegov poziv je nepismen. A onda, pogađajući pravo u metu naše mizerije, dobija odgovor od "devojčice" poražavajuće nepismen ali nedvosmisleno pozivajućeg tona (pravopis se uči, za razliku od promiskuiteta).
SMS naš nasušni jedini je izvor pisanog teksta sa kojim se mnogi sreću. Informacija preneta ovim putem efikasna je, a sve netačnosti nalaze plodno tle da se prime i zauvek ostanu kao čestitost svom čitaocu.
Ja sam se pobunila. Koristim tačke i zareze, velika slova, puštam misao da traje i prelije se preko famoznih 160 karaktera (kad mi je do toga). Volim da kuckam dragim ljudima, s povodom ili bez njega. Nekada samo zbog poriva da na nešto o čemu mislim upišem virtualnu adresu nekog primaoca. Makar mi nikad ne odgovorio, ili, makar me zatrpao sopstvenim SMS haiku pristupom životu. Ali pazim kako pišem, da ne dozvolim svojoj gluposti da se raširi. Ne bih podnela da budem inicijator nove doze nepismenosti, jer nema ništa gore od filozofije koja nema prostora da dopre do čitaoca. Naučila sam pravopis da bih smirila sujetu koja u meni ključa onda kada se pretvorim u grande skribomana.
Možete se sa mnom slagati ili ne slagati, ali čik da mi neko kaže da me ne razume... poslaću mu preteći haiku! :)

Hvala ti...

... što si mi dao ovo divno ćutanje iz osmeha i letenje iz mesta. Džaba mi krila da nije tebe!

Ni za kog drugog: http://www.youtube.com/watch?v=VHKWBxDzyfU&feature=related

Mnogo je misli...

... koje mi prođu glavom pre nego sto se nakanim da sednem za računar i preletim po tipkama. Istresem iz džepova sećanja ponešto što je tamo sačuvano. Neke me zaboravljene slike iznenade, a neka jasna sećanja razočaraju. Ali taj blues serviraću nekom drugom prilikom.
Večeras su snažnije ove sveže boje koje su mi farbale ne tako davno prošle dane. Jarke su u intenzitetu, ali besmislene u nijansama. Govorim o bojama licemerja onim što proviruju iz nacionalizma koji se preliva u nacizam. Kroje ih nekakve izbeglice iz gluposti - dovoljno svesne odakle bi trebalo pobeći, ali apsolutno nesvesne u šta su se zaletele. Zaklinju se u pogrešne ideje, šljapkaju u baricama zabluda i guta ih živo blato mržnje.
A u mom komšiluku živi Dragana. Potpisujem, najlepša Romkinja! Ne uklapa se u zamisao licemernika o tome kako izgledaju i kako se ponašaju Romi. Ona živi svoj život, nimalo lak iz perspektive nekoga ko se bavi medicinom i ne živi ni u čergi, ni u getou, ni u faveli, već među nama tj. mi živimo pokraj nje. Priča kako je nedavno jedan mladić odbio da mu se ona stara o bolesnom detetu. Zato što joj je koža neznatno tamnija od njegove. Ili možda nije. Pogled joj je svetao i namera dobra, ljudska. Ali to njemu nije bilo bitno. Žrtvovao bi život svog deteta na oltaru svoje gluposti.
Gledala sam je nemo dok mi je kroz misli protutnjalo pregršt psovki i izvinjenja. I dalje nemam objašnjenje za njegov postupak ni opravdanje za njegovo postojanje.

Juče je bio dan borbe protiv nacionalizma...

Vozovi...

... pogled drugi:

Priznaću odmah: samo sam jednom putovala vozom i pomalo mi je krivo zbog toga. Ne zato što jesam, nego zato što bi bilo diiivno ponoviti putovanje čergom od vagona koja bespogovorno sledi svoj put. Sela bih uz prozor, to je neminovno, slušala klapata-klap zvuk, prebrojavala stubove i prebirala po mislima. U tunelima ne bih žmurila, u mraku bih pustila čulima da prorade - osetila bih svaki drhtaj, miris, svu slast onoga što će me dočekati kad budem sišla na stanici. Ili, sve to u čemu se uživa možda i nema veze sa onim čemu idem, već sa trenutkom u kome me je voz uljuljkao u mirise putovanja...

Neverovatno...

... koliko je lepo putovati. Naročito ako imate s kim, ako imate cilj ili još bolje - ako ga nemate!

Priču o putovanjima počinjem u ona vremena kada je železnica značila mnogo. Moj deda bio je radnik na železnici i kako tvrde mnogi članovi moje porodice bio je veoma izričit kada se biralo prevozno sredstvo u putovanjima. Moj tata, te tetke i stričevi bili su žrtve ovakvog dedinog stava ali on bosanski zadrto nije odustajao od svoje vere u njegovo kraljevsko visočanstvo - voz! Čim se osamostalio moj tata je izričito odbijao da putuje vozom. Uvek je, s pravom, birao autobus i tu ljubav preneo na mene. Ja sam kao devojčica, kad god putujem negde sa roditeljima neumorno pevala u autobusu. Nekada tiho a nekada nadahnuto (:)) i nije me bilo sramota, bila mi je uživancija!

Vozom sam putovala samo jednom i to ni manje ni više nego u Leskovac. Odlazak u taj grad i nije bio naročita avantura. Zapravo avantura se dogodila u danu koji je prethodio putovanju: Jelena i ja smo položile prvi ispit na fakultetu, gledale "Čudesnu sudbinu Amelije Pulen", šopingovale na sitno u gradu, pričale u Knezu, ćutale na Kališu i uveče krenule na put. Povratak iz LE za BG definitivno može poneti titulu vozne avanture. Kupe i raspored sedišta prosto mame na komunikaciju a to u koju ćete se pričaonicu uključiti zavisi od vaše mogućnosti da procenite ljude. Ja sam se zatekla usred razgovora koji su u životu održavali čovek koji je imao nekoliko ljutih paprika u ruci (i džak babura iznad sedišta), žena koja se vraćala iz Kosovske Mitrovice gde je specijalno pošla e da bi kupila varjače kakvih nema u Beogradu, čovek koji je dremao i zaudarao na alkohol i čovek koji je ćutao. U početku mi je bilo zanimljivo i dovoljno samo da ih slušam, u stvari, bivalo mi je sve zanimljivije pa sam se i sama uključila u razgovor ni o čemu: kuda ide ovaj svet, odakle smo, tragične te neobično sretne životne priče onih koje poznajemo (možda je poneka i bila lična, uvijena u oblandu uvoda "a jedan moj prijatelj..."). Čovek koji ćuti i dalje je ćutao. Štrčao je u toj gomili larmadžija svojim pasivnim učešćem u našem razgovoru - slušao ga je. Kada su konačno svi utihnuli posle nekoliko sati, on i ja smo započeli priču i završili je u Beogradu. Svako je otišao na svoju stranu a ja ostala zapanjena nad činjenicom da poznaje topograiju apsolutno svakog ćoška svih mesta oko Beograda, kao i samu prestonicu. Način na koji se smeši dok priča šta je sve radio u Parizu i kako mu se brkovi izviju dok objašnjava šta je to "balkanska tragedija". Tek kad smo se rastali ja sam, da li zbog voza, da li zbog njegovih priča, zaključila da je on špijun! Posle toga, posle takvog susreta i takvog sagovornika, pomislih da bi bilo besmisleno putovati vozom.

Magija vožnje železnicom dovela je do toga da baš u vozu, u jednom kratkom susretu u kom nisu izgovorili jedno drugom ništa osim imena i ponekih beznačajnih podataka o sebi jedna moja drugarica upozna svog muža!

Sada najviše na svetu volim da se vozim avionom! Pomalo zbog vožnje, a mnoooogo više zbog cilja koji imam.

Volim i noćnu vožnju sa M, dok svira neka muzika. Iako obično pevam dok on vozi, noću se ućutim. Samo nađem adekvatnu muziku... gledam u prizore koji promiču ili jednostavno, gledam u njega.

I to je moja kratka priča o kotrljanju. :)

Imate li vi neku zanimljivu da podelite sa mnom?

Princesses among the donuts :)

By OnaKojaZvoniZeleno :)



Za krofne: 2 dl vode, 1,5 dl ulja, malo soli, 180 g brašna, 4 jaja, 1 prašak za pecivo
Za fil: 1 l mleka, 8 kašika šećera, 1 vanilin šećer, 8 kašika brašna, 5 žumanaca

Priprem: Staviti vodu da uzavri, dodati ulje i malčice soli. Kad provri, skinuti začas sa vatre i u vrelo dodati prašak za pecivo. Vratiti na vatru, dodati brašno i dobro mešati oko minut. Ohladiti testo, pa u hladno dodati četiri jajeta - jedno po jedno. Dobro izmešati. Staviti u špric i praviti krofnice veličine većeg oraha. Ostavite mesta između krofni jer narastu prilično. Fil napravite tako što od litra mleka uzmete malo pa zamutite brašno, šećer i žumanca, a ostatak stavite da zakuva sa vanilin šećerom. Skuvajte fil kao puding, ohladite i filujte. Pospite krofne sa šećerom u prahu.

I uzivajte sa prijateljima, a bogme mirite se sa neprijateljima. :) Multifunkcionalne kroKne :)

Mnogo je...

... muzičara koji svaki put kada krenu na turneju imaju tendenciju da je nazivaju "poslednjom". Barbra Strejsend i Tina Tarner, koliko znam, već godinama žive od svojih navodno poslednjih turneja. No big deal... ima verovatno još takvih primera. Ni prve ni poslednje. Zgodan marketinški trik oduvek sam mislila. Samo to i ništa više. Ali, onda sam danas u prolazu, više ne znam ni na kojoj televiziji, čula da je Fiest najavila da će se povući sa muzičke scene. Ufff, a koliko pre neki dan pomislih kako bih u skorijoj budućnosti volela da čujem nešto novo baš od nje. Sad se samo nadam da će ta budućnost doći (tj. da neće odustati od muzike načisto)... pa, sad - pre ili kasnije to i više nije tako bitno. Prioriteti mi se promeniše u sekundi :)

Danas...

... zarad svih onih sa kojima se srećem dok koračam, verujem u bajke... Nije ovo srljanje u iluzije po svaku cenu. Nisu iluzije uopšte. Upoređivala sam ih sa ostatkom sveta i prihvatam ih kao protagoniste potpuno realnih priča sa bajkovitim meandrima. Ja uvek prolazim baš tim meandrima. Moja barka se sve nekako upliće u taj šaš i baš mi se tu prijateljstva rađaju.

I sada znam pravi recept za život: više ih nikada neću upoređivati, a u svoj ću, nadajući se da se nikada neću naći na mestu bilo kakve usporedbe, dodavati prstohvate koječega. A znam da će me i oni posipati: i mudrošću i glupošću i smehom i suzama i zagrljajima i distancama i toplinom i pričama i istinom i iluzijama i svetlošću i tamom i... eto ti ga jedan život!

Šta ćeš više!

Dovoljno je da imaš nekoga da voliš!

Bajka u stvari...

... sa junakinjom koja to nije.
Rođena je davne sedamdeset(bez neke)e i prestala da slavi rođendane kada je sračunala da bi zbog njih morala češće da posećuje kozmetičara koji u svojoj ordinaciji baštni eliksire mladosti. Odrasla je u centru velikog grada punog mogućnosti i svakoga dana na povratku sa časova klavira dobijala je roze minjon iz poslastičarnice Petrovića, šćućurene među radnjama u ulici koja se nedaleko odatle uliva u Takovsku. Svirala je klavir, družila se sa drugaricama iz uglednih porodica, jer ostale nisu postojale ni formalno ni fizički. Imala je prosečne dečje nestašluke, leti se sunčala na svojoj ponti, završila leeepu školu i afirmativan fakultet, a onda i magistrirala nešto kasnije kada je shvatila da se njenom dragom (koji usuput ima dragog) sviđa baš ta oblast. Danas je lepoglasi stručnjak, odnegovani profesionalac koji ne voli da čuje Severinu zbog one pesme "lete mi, lete, tridesete..." i da nije onih koji bi joj pomogli, mislila bi da su Tokio i Kjoto isti grad.

Nosi samo najskuplje stvari jer druge za nju ni formalno ni fizički ne postoje. Na prijemima je slikana jednako koliko i njena prestižna npr. torba. Ne bahati se, ona samo želi najbolje za sebe. I dobija... samo još da saznam kako i da napišem happy end 4 this fairytale actually.

I sada, ako vam se i učini da se među redovima ove bajke potrkala doza zlobe - nije mi stalo. Ja ovaj blog kao svoju rupu posmatram i u nju mogu do prekosutra da vičem da "car Trajan ima kozje uši".

Uostalom, možda ovo nije bajka, možda je njena priča stvarnost - a ja u bajci živim.

Đavoćegaznati!

U to ime: http://www.youtube.com/watch?v=m3_Q96eJr1k

Onome...

... ko mi poznaje dušu i ostvarenje daruje pre nego što ispričam san.

Baš njemu, sa kojim živim u kući stvorenoj od našeg vetra.

Baš baš njemu, jer me gleda i zna... sve!

Baš baš baš njemu, jer mu je duša useljiva samo za mene.

Baš baš baš baš njemu, koji zna da sedne pored mene i igra se bojama.

Baš baš baš baš baš lavu, jer moji zagrljaji imaju kalup koji samo njemu odgovara.

Samo tebi, jer imamo sve što nam treba: Početak i Beskraj!

Sanjam...

... neke snove koji me dok proces traje pomalo plaše. Ti krokodili u krevetu, koji me upozoravajuće grickaju za one delove tela koje nisu pokrile pidžame, ne daju mi da se okrećem - zahtevaju da se ne pomeram u snu o snu. Ispričam ga nekome ko uopšte ne obraća pažnju na moj strah, no tek konstatuje da sanjam nekakvu "epsku fantastiku" samo zato što su se te zlokobne krokodilske oči (suzama nije bilo ni traga) pretapale kao jezerska voda: iz zelene u plavičastu, a onda, kao kada se podigne mulj sa dna, postajale su smeđe, na onaj mutan način koji ti ne dozvoljava da znaš šta da očekuješ od takvog pogleda. A plašiš se.

Onda ti bude draža i ona stvarnost koja ti deluje kao bilo koji od odraza u sobi "iščašenih" ogledala. Ako je zarad balansa, ne smeš da se buniš. Ali, i dalje ti ostaje pravo da ih se plašiš, makar u samom procesu, makar dok se šakama ne dočepaš bilo kakvog konopca koji će te izvući na svetlost stvarnosti. Od straha ili ne - najlakše je umreti. Treba znati živeti!

Kad se osvrneš...

... iza sebe i prebrojiš kuda je tvoja noga kročila shvataš da ti je život sačinjen od milion nekakvih podistorija koje opisuju putešestvije dosadašnje. I sve ja to tako nešto uvijam u oblandu mudrolijskog uvoda kad sam se ustvari setila svih zahoda u svim redakcijama u kojima sam radila i rešila da time danas ižvrljam ovaj e-papir. Stoga upozoravam čitaoce mlađe od 18 godina (profesionalna deformacija mi) ili pak one sa slabim želuTcem (sažaljiva priroda mi) da baš ovde prestanu sa čitanjem teksta.

Na početku mog radnog zahodskog iskustva bejaše boravak u jednoj vrrrlo (a kad ovo kažem osvrćem se na sve aspekte) zanimljivoj redakciji. Tamošnji toalet adaptiran je, pretpostavljam, iz unisex u "svaki-za-sebe-sex" varijantu. Doduše vrlo neuspešno. Svakome spolu dodeljena je po jedna kabina i jedan lavabo, plus pisoar gratis za džentlmenštinu ondašnju. Pritom su ove odvojene zahodske prostorije imale zajednički antre iz kog se, oh kad je situacija na ivici, bez volje subjekta da tako i bude, pružao pogled na pisoarski deo. Avaj! A da situacija bude još gora, to ne beše jedina nesrećnim slučajem nametnuta informacija, jer se neretko, što zbog loše adaptacije, što zbog loše izolacije, moglo saznavati da npr. Dule portir ima probleme sa gasovima (ili da je makar samo kapacitet), da Miško ima problema sa probavom (zbog toga što je ista propraćena rafalom frustrirajućih psovki)... Takođe, sapun i taletni aKsesoarijum, u koji ubrajam npr. toalet papir (ubrusima ovde ni traga), izvlačen je iz najtamnijih dubina ("čuvati na tamnom i hladnom mestu") dobro čuvanog ormarića čiji je ključ baštinila sekretarica Ceca (noćna sekretarica Vera, jamčim, za postojanje toga ključa nije ni znala) i to samo u trenucima poseta visokih predstavnika i sličnih spodoba.

A onda sam se sticajem voljnih okolnosti preselila u veću firmu, mali medijski grad u velikom medijskom gradu, gde na svakome spratu (bar u ovom delu renovirane reprezentativne zgrade) možete naići na po jedan toalet za mušku i jedan toalet za žensku cipelu. Otvorite li vrata ženskog dočekaće vas uredno obrisana ogledala, dva lavaboa sa slavinama iz kojih izvire voda pristojnog pritiska (vruća/hladna, na volju vam), pokoja kap tečnog sapuna koji nekad miriše na "Dove" (ali mi znamo da nije) i najčešće miriše na deterdžent za sudove. Pođete li malo dalje, s leve i desne strane prostorije pruža vam se mogućnost da koraknete u zahodske prostorije, tzv. "samice". Unutar prostorija je sadržaj koji pruža očekivane mogućnosti u skladu sa svrhom. Ono na šta se nikada ne mogu navići su koleginice, koje se ni u trenucima stanja nužnosti neće odreći svoje napola dogorele cigarete. Da li je u tim trenucima zaboravljaju u ustima (ili između prstiju) ili se tek radi o pukoj nemarnosti (u odsudnom trenutku setiše se da je u populaciji serBskoj više od 70 odsto pušača), tek situacija u tim prostorijama zna da bude daleko od idilične kada je atak na vaše čulo mirisa u pitanju. Poseban kuriozitet u vezi sa ovim prostorijama je činjenica da nisu imale mogućnost zaključavanja, pa se često događalo da nemarne koleginice bez neke potrebe za TAKVIM znanjem, ipak saznaju i poneku vest o intimnom rublju te istinskoj veličini guze onih sa kojima rade. Posle učestalih incidenata te vrste, te interne peticije koja je kružila prvim spratom, domar (nepoznatog imena) je sa gunđanjem ugradio nekakve priručne rezice koje i te kako služe svrsi. Tu je problem toaletne neprijatnosti, te upoznavanja sa intimnim delovima tela, zaista izbegnut. Jedina nevolja sada koleginicama predstavlja činjenica da naspram ulazno/izlaznih toaletnih vrata stoje ulazno/izlazna toaletna vrata za džentlmenštinu. Ukoliko su ista otvorena, vide se ogledala koja stoje na zidu suprotnom od onog na koji su instalirani pisoari! Avaj pisoari! Te je u izuzetnim prilikama gotovo nemoguće ne videti kolegu u pozi "nužnosti".

Sinhrono sa radom u mini-maxi medijskom gradu, radila sam u agenciji, koja je zapravo dosadna iz perspektive zahodskih priča. Imala sam sopstveni toaletni prostor u kome je vazda bilo i čistote i aKsesoara i kremica i parfem i svega pri ruci. Pored toga, bude mi drago što sam bila tek dopisni član nekih redakcija te nisam imala uvid u njihove toaletne mogućnosti.

Ali izgleda da stvari na mom toaletnom putu nisu najgore. U prilog ovoj činjenici dostavljam vam priču jedne moje drugarice na visokom položaju menadžerke (retke zverke) u jednoj eminentnoj domaćoj firmi koja je smeštena u poveću stambenu kuću. Imali su jedan toalet, savršeno unisex upotrebe, za nekoliko tuceta zaposlenih. S toga se neretko događalo da moja drugarica menadžerka koristi toaletni prostor izmešten iz radnih prostorija. Najčešće je piškila u Hyatt-u, dok je za toaletne potrebe druge vrste dolazila kući, pri čemu je naročite probavne probleme imala ukoliko zatekne gužvu na Brankovom mostu (što se zapravo i događalo u 97 odsto slučajeva)...

Toliko o tome, raspisah se inspirisana :)))

Kakva su vaša iskustva? :))) Čik ako smete :)))

Ima ta neka...

... životna radost u meni. Temelj da se smejem i inspiracija da mi iz glave dolazi soundtrack zbog koga mi život iznutra liči na mjuzikl. I to (ono) kao: ustanem iz kreveta, posetim nogom sve bitne prostorije u stanu - u kupatilu se ispljuskam, u kuhinji vidim sunce, u sobi se brzinski spakujem i... pa... krenem u susret muzici i s punim pravom očekujem da me, dok hodam (ne zastajkujem, zemlju ne dodirujem), neko povuče za ruku i, zato što je čuo salsa ritam u mojoj glavi, započne sa mnom ples baš tu - na sred ulice, na raskrsnici ili trotoaru, da kaže "nevermind" svemu što bi moglo da pritiska, da radi nogama u istom ritmu i vodi me pogledom. Bila bih spremna da uronim u takav život koji se instant rastvorio u tečnosti volje i slasti.
Onda shvatim da VEĆ igram: jedan osmeh koji podelim sa M najglasnija je muzika, najveličanstveniji sklad i najluksuzniji život... onaj iznutra, koji je važniji.
Kada voliš, najlepše igraš!

P.S.
Muzika dana dolazi iz moje glave, pa bili sretni đe čuli il' ne čuli :)))

Odrastam...

... u nekom međuvemenu.

Oduvek su me učili, a ja kao dobra učenica tome i težila, da tragam i stvaram konstante u životu. Ali sinhrono sa tim mi se događalo da se upravo o te konstante saplićem. A ne radi se o tome da nisam umela da ih stvorim, već samo o tome da su bile bespotrebne. Ovo je ipak, neko drugo vreme.

Život je ono veliko čudo koje se kreće. Nije naše da hvatamo njegov ritam, nego da pratimo svoj i uvek budemo spremni na pokret. Treba ga živeti s rancem punim značajnih sitnica na leđima, s planovima punim smelosti, s džepovima u kojima se snalazi snaga za praštanje i srcem koje bespoštedno (po sebe pre svega) šalje prave vibracije!

Slogan života koji je danas šapnut mom razumu je "on the road" i to je taj postulat koji ne ostavlja prostora da žalimo, a opet, pruža mogućnost da se radujemo, daje slobodu da rastemo i konstantna je prilika da se smejemo.

Na tom putu očekuj neočekivano, šapućem sebi.

Da li je ovo mudrost ili živim u Ulici žrtava Velikog brata (sezona vtaraja), aj va va va va vandrrrrr :)

Carpe diem

Iskoristi dan, trenutak... poslušaj sebe... ispoštuj ono što si ugledala kada si otvorila oči...

Iskoristi dan, trenutak... poslušaj reči... vodi se tom mudrošću da će SUTRA doći i bez tebe...




Iskoristi dan, trenutak... budi spremna... poštuj mogućnost da tako dočekaš željeno...

Iskoristi dan, trenutak... budi svoja... prigrli san u kome gradiš ono što ćeš biti...

Iskoristi dan, trenutak... budi hrabra... sruši sve ono što nije dobar temelj za sreću...

Iskoristi dan, trenutak... budi srećna... ne uljuljkavaj se u očekivanja, već ostvaruj...

Iskoristi dan, trenutak... budi smela... izbegni banalne šeme i kroči smo tamo gde želiš...




Iskoristi dan, trenutak... veruj u budućnost... živi za OVAJ trenutak pre nego što živiš za sutra...

Iskoristi dan, trenutak... veruj u ljubav... ali voli samo ono što ti ne dozvoljava predumišljaj.

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Prošlost je ono što pamtiš (ili želiš da zaboraviš)

Sadašnjost je ono što vidiš (ili odlučuješ da zažmuriš)

Budućnost je ono čemu se raduješ (ili strepiš, ako imaš povoda).

http://www.youtube.com/watch?v=ZHGESVSn_lw

Danas ću samo...

... ZA SEBE da pišem, gledaj me - učim nove korake. Zato valjda tako samouvereno pristupam tastaturi i vraćam se zoni mog cyber atara.

Patim od onog specifičnog neizdrža koji me nagoni da ne ćutim ("da ne slutim, zavere ne kujem, više ne psujem...") čak i kad ćutim. Prsti lete po tipkama i ofiram se bez zadrške. Talasam vazduh koji se smirio i vraćam nemir u prašinu koja je iskoristila priliku i lako pala preko svake reči koju sam ovde ostavila jer me nije bilo. Slikali su me neki dani u jarkim bojama kojima se nikada ne bih s namerom podala. Uvek biram one prozračne, lagane, prijemčive samo očima koje žele da ih vide. Biram ih baš kao i mirisne note: providne su, mirišu čisto i načisto na čisto (:)), definisane su ali nežne, moguće je osetiti ih samo ako se zaista koncentrišete. To mi je jedina scenska maska sa kojom koračam kroz neponovljivu scenografiju dana. A možda i nije maska... možda tim mirisima naslućujem ono što me čeka dok puštam korake da me vode, tek bolje definišem ono što ću uraditi i nudim drugima kao objašnjenje onoga što sam.

- Izvinite gospođo, ali Vi mirišete kao nešto što sam davno odsanjao, dobila sam jednog jutra. (Bvlgari "Petits et mamans")

- Koji ti je to parfem? Neverovatno! Daj mi tu jaknu! Podseća me na Enu od letos, obratio mi se M u srednjoj. (Estee Louder "Pleasures")

- Dušo, koji ti je to parfem? Nemoj da ga menjaš ide skroz u tebe i miriše baš kako treba, zaključila je A malko konfuzno. (Gucci, "Envy Me 2")

- JBT, smanji doživljaj sa tim lubenicama, kategorična je bila D (Jill Sander "Pure").

- Jaooo, mirišeš tako nekako nežno... kao beba... ma super je, komplimentira mi O. (Paco Rabbane "Ultraviolet")

ETC.

Prave dame čitav život koriste samo jedan parfem. Ja nisam dama, parfemi su tek jedina "šminka", odevni predmet koji je egal sa svim ostalim "krpicama". Daleko je od aKsesoara, opisuje me, opAsuje me, čuva mi misli, navodi na pravu stranu i uljuljkava u izvesno dok se nadam neizvesnom. Uostalom, previše često držim palčeve u zadnjim džepovima da bih bila dama!

U to ime: http://www.youtube.com/watch?v=MHAhaR7WNkY

MEGLIO STASERA (baby: go, go, go!)

Iako je optimizam jedini "izam" koji zaista poštujem, noćas potpisujem dekret koji govori o tome da se ja ovakva kak'a sam bolje uklapam u "Megliostaseizam"! :)

Naziv: Megliostaseizam (MGstaseizam za
prijatelje)

Vreme nastanka: Timovi naučnika i dalje rade na otkrivanju preciznog trenutka nastanka MGstase-a u okvirima istorije srećnih okolnosti.

Broj stanovnika: U značajnoj ekspanziji.

Himna: Na spontanim i nadasve demokratskim izborima, tačnije jedne srede predveče u telefonskom razgovoru, osnivačice ovog pokreta odlučile su se za dva ravnopravna predstavnika (na svim budućim Izmovizijama)

a) http://www.youtube.com/watch?v=4WlcDBwIfVE

b) http://www.youtube.com/watch?v=eEQ6ZhPp5_U&feature=related

Zakletva: Pripadnici ovog pokreta zaklinju se da nikada neće prihvatati pokret Skarlet O'Hare, te da ni o čemu neće misliti, kao što neće ni delati, sutra! Po principu "It had better be tonght" zagovornici ovog pokreta ne čekaju da sutrašnji dan donese odgovore, već iste shopinguju zahvaljujući jačini svoje volje - što pre to bolje.

Ciljevi: Zasad nisu precizno utvrđeni, spisak je sklon svakodnevnim promenama, a pripadnicima se savetuje da poštuju maximu "čini dobro da bi dobro mogao i da očekuješ".

Zaštitni znak: Osmeh, smeh i svaka manifestacija radosti dolaze u obzir kao jedini statusni simboli pripadnika ovog novoosnovanog plemena.

Lokacija: Iako ostaje tajna za sve one koji nisu pripadnici Megliostaseizma, članovima je dovoljno reći da je MGstaseizam TROPIKALIZAM DUŠE.

Napomene: Dekret podložan je promenama usled komentara posetilaca ovog bloga.

Nisam od onih...

... sto osuđuju, ali ima jedna situacija u kojoj ova sKeljanka (inter. pošal.) ima izražen stav od koga ne odustaje. Progresivno ili ne, tek tako je.
Možda o ovome ne bih ni pisala da me jedan post kolege blogera (iz daleke&ponosne Bosne) nije na to naveo. Naime, drugarice i drugovi pioniri, moje pomirljivo i "live&let live" jastvo ojede se te naježi na rečenicu "tako to mora". Narčito kada shvatim da je izgovaraju osobe koje ne vide dalje od svog precioso nosića... OndaK okrenem glawu, pa trup zatim, i stvari odradim bez pomoći onih koji "moraju" da delaju samo na određen način. OndaK moje misli kazuju da će takvi neminovno morati da umru jednako gluMpavi kao što su se i rodili jer što se mora - nije teško. Uzgred, meni je teško isključivo ono što je obnevidelima pod moranje. I nije to nikakav inat - tak'i mi horoskop za ovaj život. U sledećem će već biti bolje, tako to mora :)

Brid in, brid aut, brid in, sajn aut :)
http://www.youtube.com/watch?v=lN2jYLZ0NuU

Noćas...

... u jedra mojih misli duvaju neki dobri vetrovi. Puštam ih da mi sa pučine nanesu ono što ću voleti da znam. Do tada... čitamo Marka Ristića:

I

"Vidiš kako se rasklapa to vreme. Iz te razjapljene čeljusti sija jedan zaleđen plamen večnosti. Tu, na tom vatrenom jeziku proždiruće zveri zaustavilo se trajanje - u grozi, u jezi lepote i slasti - pred nama!"

II

"Ne bez visine!

Nemoj da kriješ žuđenu svetlost!

Dozivaću pravi smisao svih izgubljenih želja

svih davno uvelih reči sinuće zaboravljeni cvet

da bi te zahvalno pevanje te pobeđene noći

u radosti oseke svoje anđelom nazvati moglo.

Zemlja će se lagano zanjihati snom

ja sad znam, ja sad znam, pođemo li njom

nebo će večernje zlato spustiti na svoj san

ja sad znam, zaplovimo li zajedno u novi dan."

III

"I stvarnost se izgrađuje kao umetničko delo. Život je komponovan kao slika, istina je izvajana kao lepota, protičuće vreme je sama muzika. Znamenja i ravnoteža, u samoj suštini života, kao talasi jednog hrama."

Uđem...

... ti u misao i ne igram se njome. Uvrtim je u svoju čigru, izbegnem jo-jo efekat i katapultiraš me sve dok se ne vratim sa vrtlogom zelenog. Čega? Ne znam ni sama...

Uđem ti u misao i ne igram se njome. Uvrtim je u zeleni pogled, izbegnem šok u tvojim očima i pošalješ me na ono mesto gde drveće kroz mlade zelene listove prosejava svetlosne zrake...

Uđem ti u misao i ušuškam te osmehom. Uvrtim je u taj klikeravi zvuk, čekam da mi uzvratiš muzikom i odletimo srećni u ideji da se imamo. Svako na svoju stranu? Maaaa, i to je OK...

Uđem ti u misao i ušuškam te šapatima. Čuješ moj glas i znaš da ne sklapam ruke onda kada mislim o prošlom i da ih širim samo zato što se uzdam u lepotu budućeg. Bezrezervno se volimo...

...

- Helo Mr. Sense, May I Bring Out Your Latest Thought Outside To Play With Me?

- Lucky Is the River That Ends Up In Your Ocean, he replied. I just smiled back at that. And I still do!

...

1: http://www.youtube.com/watch?v=DH8fQT-147A&feature=related

2: http://www.youtube.com/watch?v=uyMC5MJYOZ8

Često mi...

... dok se obraćam samoj sebi, naleti ovo "dobro jutro" dok izgovaram sopstveno ime. Nije ni to loše, pomislim, tek novi lepi početak jednog svetla - svesnost. Otud mi valjda i stihijski dolaze kao znanje stvari o kojima do juče nisam imala pojma ili me makar nisu zainteresovale u pravom trenutku.

Ovo najnovije saznanje darovao mi je član porodice, one mamine, zapadnosrbijanske, ponosne na svoje korene i pretke. Zato sam valjda i ja prihvatila priču o onome što nosim zahvaljujući njenim genima ne dovodeći u pitanje ni jedan njen trun.

A biti vlasnik tog genetskog koda nije ni malo lako, ali prija saznanje da nisam tikva bez korena i da to što se izuzetno zacrvenim od stida ima pomalo veze sa svetlom kožom (tatina strana genetike) ali i sa onim delom mame u meni koja je sledeću priču ispričala...

Po srpskim običajima (koji su danas ostali sačuvani, koliko mi je poznato, samo u Vojvodini) opšteprihvaćen način oslovljavanja čitave porodice nije po njihovom prezimenu već po "špic-nametu" (lokalizam nemačkog schpitz-namen). Špic-namet je u stvari "drugo" prezime koje prati porodicu i večno je obeležava. Špic-namet vuče svoje korane od davnina, pa često ni najstariji članovi porodice nemaju objašnjenje kako se to "drugo prezime" pojavilo u njihovom porodičnom stablu ali su ga toliko davno prihvatili da ga sada sa ponosom nose i pod tim prezimenom se i predstavljaju. Jedno od mogućih objašnjenja je da je davni predak poneo u to svoje vreme neki nadimak koji je oslikavao njegov izled, zanimanje, sklonost pa se taj nadimak kasnije prilepio i saživeo sa svim potomcima davnog pretka. Tako je makar u mom slučaju.

Ja sam, vam, iz Broćovića. Porodice koja je svoje drugo prezime dobila zahvaljujući karakterističnoj crvenoj boji lica njenih članova :) A svoje karakteristično prezime koje doslovce opisuje izgled članova porodice, dobijeno je poistovećivanjem sa biljkom broć (Rubia tinctorum) jarkocrvenih cvetova. Ne znam od kad moja porodica nosi ovaj namet, ali znam da se njeni cvetovi još od srednjeg veka (!) koriste kao crvena farba za tekstil!

Broćovića u meni tek u tragovima, tek u trenucima kada mi je ovlaš neprijatno ili onim kada ne znam šta ću od stida. Ali, od pre neki dan, lakše se nosim sa tim...

Sam smorila? Predugačak uvod za malo suštine na kraju? Oh, well, neke stvari i ne mogu da ispišem ovde - zacrveneću se :)))

Lagano se budim ovog jutra: http://www.youtube.com/watch?v=3IKLjpE9vJo

Zasto je dobro...

... ići u bioskop sa V :)

1. Sasvim je sigurno da će se gledati neki vedar film.

2. Čak i ako se ovo iz domena "sasvim sigurno" ne ispuni, nova sasvimsigurnost govori vam da ćete se ipak smejati.

3. Realno je očekivati da ćete sedeti na NAJBOLJEM MOGUĆEM MESTU U BIOSKOPU. Pod ovim podrazumevam da nećete sedeti pored čoveka koji smrdi na luk, onog čike što kašlje ili, pak, da nećete sedeti na onom mestu gde duva klima (ili u naše vreme (plan&simple) promaja)...

4. Potpuno je moguće da ćete najslađe na svetu jesti kokice.

5. Neizbežno je da ćete pored filma pažnju obraćati i na neke apsolutno_nadrealne pojavne oblike, tipa: kvarcna peć koja uljudno pokušava čestito da ogreje veliku bioskopsku salu jer grejanje (šta?) ne radi.

6. Toliko ćete se ismejati nasumičnim asocijacijama koje se rađaju tokom filma da žanr uopšte nije bitan. Naravno, ako gledate komediju, angažovaćete celu salu da se smeje sa vama, a ako pak gledate ono što komedija nije, onda ćete se samo tiiiiho išunjati iz sale pre nego što se svetla upale (ovo naravno samo pod uslovom da ste sramežljivi).

7. Smeh će se neizostavno nastaviti i kad se film završi.

8. A onda ćete morati da napravite svoj blog i da sa svetom podelite zašto je dobro ići baš sa V, ali bašbašbaš sa V. u bioskop.

P.S.

Ukoliko vam se dogodi da sa V, npr. nedeljom uveče, gledate film na TV-u u njenoj sobi dok komšinica poznata kao LJ-detonacija nepoznatim&nepodnošljivim mirisima kontaminira zajedničke prostorije u zgradi u kakve ubrajamo i hodnik, poslušajte V-in savet i OSTANITE U SOBI (i ne paničite) dok ona ne obavi sve ono što podrazumeva pod "sa'ću dođem ja" :)))))))

Nikada...

... je nisam upoznala. Ušla je u moj život onda kada su svi počeli da komentarišu kako je genetika jača od statistike. Rođena sam u nekom trenutku koji me je iznedrio potpuno različitu od svega što su očekivali. Dobili su devojčicu koja ni malo ne liči na njihova nadanja: plavu, svetlooku. Taj inicijalni šok mojom pojavom, zamenilo je mnogo kasnijih koji je uzrokovala moja narav. Ništa posebno, ali valja je spomenuti. Jedino je meni sve to, iz nekog neobjašnjivog razloga, bilo normalno.

Kako sam odrastala tako je bilo sve više onih koji su ukazivali na to da je šokantno koliko ličim na očevu majku, pokojnu baku koju nisam stigla da upoznam. A onda je postalo zabavno posmatrati lica onih koji su je poznavali, a mene vide prvi put u životu. Kao da sam freak show priređen njima u čast (a nisam, majke mi:)). Jedina materijalna veza koju imam sa njom su dva svilena jorgana koja mi je poklonila na rođenju pošto mi je, kako mama priča, poljubila oči i zaplakala se. Dala bih sve samo da znam šta mi je šapnula tada.

Upoznajem je sada, kroz sebe, potpuno svesna onoga što jesam. Mnogo je onih koji mi pomažu u tome ali njih dvoje prednjače. ON, sa kojim iznova otkrivam ljubav, i ONA, sa kojom iznova otkrivam sreću zvanu prijateljstvo. Jedno vreme sam verovala kako je njemu besmisleno reći "volim te" jer tim rečima ne mogu obgrliti beskraj, ali izgovarala sam to i izgovaram i dalje zato što sada znam da te reči nisu sve, iz njih tek izvire nesagledivo, neizmerno i nadnaravo snažno. Nju sam upoznala prekasno da bi delile detinjstvo, ali u trenutku kada je bilo lako i lepo kušati esenciju života, svakodnevno, u jednoj crvenoj sobi izukrštanoj plavim i zelenim pogledima.

Možda sam samo zbog ovog kišnog vremena uskočila u sebe da bih pronašla svetlost i njome obojila dan. A zatekoh ove reči...

Hvala baki što imam sebe ovakvu i njima što postoje da mi obesmisle svaki pokušaj da pišem o sreći koju imamo. Znam da mi ti rečenični sklopovi beže jer nemam objektivnog odmaka ni od njega ni od nje. Ali, nikada se i neću odmaći, pa makar više ni jednu jedinu reč ne napisala!

http://www.youtube.com/watch?v=nPrM5ETck6E

Kada naiđem na muziku...

... koja mi se u potpuno uklapa u koncept, napravim joj mesto na hardu te kopiju na CD-u, a onda favorite smestim u folder REPETITION (est mater studiorum) i potpuno se prepuštam svom autističnom stanju: slušam je do iznemoglosti i znam da mi nikada neće dosaditi. Vazda tragam za novim zvucima i folder (direktorijum, kako vam drago) ažuriram novim količinama nota. To je neki moj red nastao iz haosa žanrova, ritmova, zvukova, instrumentala, a capela sklada, šumova, melodija koju prate reči nerazumljivog jezika ali razumljivog osećaja...

Pokazujem znake autizma tim besomučnim "random" ponavljanjem svega što volim. Neki od tih osećaja se prerastu, neke od tih smislova prestajem da pamtim, ali svejedno sebično čuvam tu celinu kao priču o putu kojim sam koračala.

Ne iznenađuje me što je malo onih koji ubrzavaju bilo. Nice to meet U! :) Jedna od njih "kupila" me je odavno, a danas potpuno okupirala tu repetition sekciju, favorizovana zahvaljujući ko zna kom binarnom kodu... Da se izrazim rečnikom marketinških magova: (ta da ta ta ta) I'm lovin' it! :)

http://www.youtube.com/watch?v=i0EXJU355ao

Ako ga gledam kao pesmu...

... onda mi prijatelji stoje u iskonu, u aleji velikana koji su inspiracija. I shvatila sam im suštinu ili makar sopstvena stremljenja: to su oni koji mi od svake situacije prave (o)smeh. Nije to teško, praskava sam u toj oblasti žestoko, ali volim i sa obožavanjem gledam, izgleda samo one, koji znaju od trenutka da naprave (o)smeh: što je histerija veća, to obožavanje pumpa snažnije :)

Jedan osmeh mi je srastao sa usnama... ma sa srcem <3

Jedan osmeh je daleko, ali je eksperiment nad eksperimentima.

Jedan osmeh je na poslu.

Jedan osmeh ima istovetno ime (i, kad smo već kod "istosti", i kompjuter).

Jedan osmeh je nemoguće ignorisati.

Jedan osmeh budi dete u meni.

Jedan osmeh ostvaruje neizrečeno.

Jedan osmeh je spokoj...

And who's countin' anymore??? :)))

Huh!

:)))

http://www.youtube.com/watch?v=Ekta6EKhb2g&feature=related

Pokazuje joj se...

... u najboljem svetlu dok koracima ne dozvoljava vremenu da teče mimo nje.

Danas priča kanonadom, smeje se u vatrometima i ne prestaje da primećuje kako je doživljavaju. Opet je ona stara, pomisliće svi koji joj površno pristupaju. A da stvari ipak nisu iste zaključiće nekolicina onih koji znaju bit njenog disanja.

Ona ne veruje ni jednima ni drugima, jer tek zagledana u novu kombinaciju šareniša u kaleidoskopu shvata da je dobila nova uputstva. Zato se valjda i prisetila kralja boemije koji joj je iskreno obećavao da će se držati za ruke kada budu stigli do te strogo čuvane afričke tajne: vatrenog drveta. Ma nije znala ništa o novom cilju koji joj je predstavljen, a sada, kada se potencijalni saputnik izgubio iz vida, i dalje ne može da pronađe bilo kakav podatak o tom drvetu. Ali zato redovno potapa listove rooibosa u vodu koja je dostigla 90. stepen i sa zadovoljstvom otpija gutljaje čaja. Podsećaju je na to koliko je života u slasti.

Možda jednom i dobije smernice i krene na put... a možda smernice postanu nebitne ako jednom odluči da krene... dotad: uživa u mirisu lipa pred početak leta koji joj nedvosmisleno govori da su je koraci doneli tamo gde je stihijski svoja. Osećaji, sada zna, mogu pobediti i samu večnost.

Nema loših niti trivijalnih stvari u životu, postoje samo one na koje gledamo s nipodaštavanjem i nezainteresovano.

http://www.youtube.com/watch?v=UgSTpzXGwCU

Za NAS...

...
za sreću: http://www.youtube.com/watch?v=ABxlQkIOfmA&feature=related
za osmehe: http://www.youtube.com/watch?v=3qSEJutpOPM&feature=related

ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem... ja ću ovde da ućutim, sa najvećim osmehom na licu (i da volim moju cicu:))

Zaspala sam...

... sa ukusom soka od ceđenih nektarina u ustima. Sasvim spontano, dok je trenutak predviđen za neke druge stvari i dalje trajao. Napustila sam ga i koraknula mislima do sigurnog mesta na kome obično sanjam.

I sanjala sam: par mekih rukavica i cilindar.

I susrela se: sa Onim koji je razumeo sve što pričam i čuvao me od banalnosti.

I volela sam: taj san i sve snove u kojima možemo bespoštedno da živimo svoje želje.

I zaklela se: nikada neću koračati ispod linije sreće koja me nije napustila ni kad sam otvorila oči.

I uzela sam: sve osećaje da ih ušuškam u reči i smestim u međuredne šapate.

I vratila se: davno zaboravljenoj svesci koja snove čuva od zaborava.

I sijala sam: tiho da ne rasanim ovu savršenu noć!

Malo je ljudi...

... na svetu sa TAKVOM energijom. Ne pišem o bilo kome, već o Kventinu Krispu (Quentin Crisp), verovatno jednom od najčuvenijih pisaca među gay ikonama i možda jednoj od najčuvenijih gay ikona među piscima. Govorim o onim gay ikonama koje su javno, u gotovo neadekvatno vreme za takva priznanja (od 1920. do 1960), "izašle iz ormara", borile se sa osudama javnosti i bespoštedno radile svoj posao... Bavio se i glumom i voditeljskim poslom i, zamislite, ostavio svoj broj telefona u javnom imeniku i uredno razgovarao sa svima koji su ga zvali. Uvek se na telefon javljao sa: "Da, lorde!", za svaki slučaj, kako je objasnio.
Pisao je kontroverzne knjige, voleo da javno nosi žensku odeću, nije se odricao kreona kojim je nedvosmisleno potcrtavao ono što jeste i... tri godine pričao sa Stingom, inspirišući ga da napiše "Engleshman in New York". Ako dobro obratite pažnju videćete ga i u spotu.
O ovom little alien-u ovih dana BBC, poznat po moralnom puritanizmu, snima mini seriju o njegovom liku&delu. Više bih volela da takvu seriju vidim pod HBO ili Showtime franšizom... ali... pogledaću je svejedno i to čim bude dostupna.
A do tad... http:///www.youtube.com/watch?v=0Vq0FRUjSbA

Dok sam radila...

... u redakciji čija su mi se vrata otvorila tekstom o Ani (to je taj lucky kumovski sled), upoznala sam jednog novinara koji mi je igrom slučaja kolega (radimo u istoj kutjitzi... svako u svom ataru, doduše). Bila je kasna jesen, mirisala na pahulje, a grupa novinara u konvoju belih kombija uputila se do zamka Dunđerski: prisustvovaćemo snimanju njegove jubilarne emisije, a onda i slavlju tim povodom.

Na putu do označenog mesta uspeli smo da se nađemo usred neke vojvođanske nedođije i to samo zato što se vozač sve vreme smejao sa nama. Nije bilo teško da angažujemo sve oko sebe: Bred je na svaku reč imao svoje sarkastične i nadnaravno smešne gay komentare, a mi smo grohotom pozdravljali sve ono što je njegovo iskusno oko uspelo da primeti, te ni vozač nije bio izuzetak.

Uobičajeno pozdravljanje sa domaćinima (zamka), razgledanje ravnice sa najviše kule, ulazak u ergelu, konačno razjašnjenje da u tom zamku NIJE živela Lenka (aka. Santa Maria Della Salute), snimanje emisije i slavljenička večera kao vrhunac, mislila sam. Mada... usledio je razgovor sa zaista zanimljivim "tipom" koji beleži ljudske sudbine iz down-to-earth (mada ponekad i patetico) perspektive. Krenuo je sa pričom o tome šta je sve zabeležio i kakvog su odjeka imale njegove emisije. Upoznao je prvu pravu crnogorsku virdžinu i "otkravio" hermetičnu čo'ek-ženu ponevši sa sobom duvan i rizlu, koje je, nemajući drugo rešenje, podelio sa njom u ključnom trenutku. Udomio je i zbrinuo mnogu decu, pomogao da se završi jedna crkva i ostavio kao dokument priče neobične u svojoj nepodnošljivoj težini života (mada i u istovremenoj neobjašnjivoj lakoći da se ipak živi).

Pričao je dugo svoje utiske i "gasio" ih slavljeničkom "vatrenom vodom". Nije ni čudo što pribegava toj vrsti sedacije kada se izlaže onome što običan čovek ne bi mogao da preživi za stotinu života. Kada je prestao da priča ponestalo mu je viskija a nama pitanja... Jednostavno, nije ih bilo... ne onih dovoljno dobrih... ne tog trenutka... ne tu, u podrumskoj trpezariji Dunđerskog... ne od ovih ljudi koji su zaboravili da su novinari...

Ne sećam se kako smo krenuli nazad, jedino što znam je da nas je negde u Zrenjaninu dočekao prvi sneg: krupne, teške i vlažne pahulje koje su se topile u dodiru sa zemljom, kvasile ravnicu i njene drumove. Ćutali smo vraćajući se u redakcije, svako ostavljen da sabere utiske i od njih sklopi neizbežno ličnu priču. Ne znam da li je to radio i Bred (jer on već odavno ne radi ni za jednu redakciju, ali često putuje na konto stare novinarske slave). Pre nego što sam stigla da mu proučim pogled i govor tela stigla mi je poruka da u jednom meni značajnom (ali dalekom) mestu takođe pada prvi sneg.

Biće da me je to i vratilo u MOJU realu, onu za koju se bespoštedno borim da bude i ostane srećna. Ta poruka bila je uže za spas...

Nikada nisam napisala tekst o tom jubileju i nikada me nije bilo sram zbog toga. Danas sam gledala njegovu emsiju i tri priče koje je snimio. Regresija je učinila svoje i napisala sam ovaj čudan putopis, i dalje nedovoljno ličan da bih se oslobodila svih utisaka, ali dovoljno iskren da im odškrinem vrata.

Naslov njegove emisije dovoljno je simboličan - opisuje moju sputanost da ono što osećam prospem u jednom tekstu... makar ga ne ponudila nikome, makar i odbili da ga objave ako bih ga ponudila...

Zato se valjda toliko borim da onome što živim nađem, aristotelovsku ili ne, pravu ili ne, tek MERU.

Huh! I to je ta priča... ili makar njen početak...

Bliži se jedan...

... najnaškiji dan na svetu i ja već smišljam kako da ga obeležim ovde na blogu :) To je jedan od onih dana u kome mi se na jednom mestu našla ljubav sa kumama i osmesima, spokojem i zavetom, srećom i nadom. To je jedan od onih dana zbog koga mogu da rastresem svoja krila i pustim da među to šareno perje uleti dašak vazduha. I često to radim: protežem se zadovoljno, rastresam krila i razvlačim usne u osmeh. Tada i pogled kao laserski snop nepogrešivo hvata smer ka sreći i trasira me ka zvezdama u koje bi trebalo da gledam.

Da znam da sviram klavir, iza mog pijanina bi, pored neminovne prašine, spavale i muze, koje čekaju da ih probude zvuci. I svirala bih mu melodiju koja prati imaginarnog i sasvim diabolic virtouza na violini. Kad se muze probude, nastajao bi haos. A ne bih mu pevala - smejala bih se.

Da umem da slikam, koristila bih samo srećne boje i smeštala ih u linije spokoja. Takvi smo mi: mirni u svojoj sreći i nemirni u želji da što pre ostvarimo budućnost. U onome što nacrtam spavale bi talije koje će ostvariti naslikan san o nama. A ne bih mu puno pričala - pevala bih.

Da umem da igram, bio bi to ples tek u nekoliko pokreta koji nepogrešivo odaje sve ono što osećam. Ono što mislim bilo bi ispisano u spuštenim kapcima dok pratim najlepšu muziku koja liči na nas. Zvala bih ga pokretima u zagrljaj. I ne bih puno stajala - sanjala bih za nas, beskrajno.

Da umem da pišem, verovatno mi reči ne bi bile toooliko tesne za svu onu ljubav, sreću, spokoj, sigurnost, inspiraciju, polet, energiju koju želim da spomenem. Vreme je da prestanem da pokušavam i poslušam pametnije koji pričaju o tome da u nama postoji svet(l)ost neprevodiva u reči... I ne bih više ništa pričala - ljubila bih ga!

A sve to samo zato što je došao u pravom trenutku da ostvarimo... sve(t)!

Ta vrsta zaljubljenosti...

... me neće skoro proći, zaključih jutros i reših da ipak pišem o Ani u meni. :)
Ja u stvari ne znam ni kako smo se srele. Valjda je to bio onaj trenutak u kome sam nešto svoje prepoznala kod nje, u malo drugačijem obliku, onom koji mi se svideo. Tada nije bilo mobilnih telefona (dakle, prijateljstvo nam traaaje) i sve što smo imale da podelimo, čak i mimo trenutka koji nam to omogućavaju, čuvam (kao nadaleko poznati arhivar) u jednoj specijalnoj kutiji za naše porukice.
Tih dana dok još nije bilo mobilnih telefona imale smo jutarnji ritual: sastanak u zoru (čini mi se oko 6) u jednoj maloj prostoriji na 5. spratu njene muzičke škole. Svirala je klavir i obe smo se drale u glas, sve do 7.50 kada smo pretrčavale raskrsnicu i odlazile na časove... ko zna zbog čega... u toj učionici, sa tim klavirom bilo je mnogo lepše izneti stvarnost na plećima.
Moj prvi tekst za jedan školski list bio je upravo posvećen njoj. Sećam se da sam zamolila sve ljude da kada je vide kako žuri naprave mesta za nju i njen veliki instrument. :) Ne znam da li joj je taj apel pomogao, ali ona meni jeste. Upravo taj tekst o njoj otvorio mi je široko jedna velika vrata i napravio mesta u ostvarenju onoga što sam oduvek želela.
A onda smo postale kume... i ne samo nas dve... koga god uvučemo u kovitlac razgovora, ko god nas shvati, ko god nas prihvati, postaje deo tog kumovskog kružooka. Krstile smo se (tako to moram da kažem jer nas je bilo 4) jednog petka 13, u Sabornoj crkvi. Smejale smo se tokom krštenja i odrekle svega što bi ikada moglo narušiti ovo što imamo.
Zato je i volim, čak i kada pišem o tome da ona ne poštuje vreme - ni svoje, ni tuđe. :) Ali, možda je to jedan od razloga što u subotu ni jednom nisam pogledala na sat, ni jednom nisam poželela da se nađem bilo gde drugo osim tu gde smo nas dve: u Beogradu, u restoranu, na klupi, u Knezu, u tržnom centru, na stanici...
Njeno ime sadržano je u mom.

Samo zbog poruke koju ova pesma nosi: http://www.youtube.com/watch?v=hrjOhQZWU7k

Rubensu...

... u ovom mom koračanju ni traga. Srećem neku drugu decu. Nisu obla i nemaju ruzičastu kožu i rumene obraze. Ova koju srećem šarena su i musava od prljavštine. Koža im je tamna i govore jezikom koji odumire. Jezikom u koji su se, kako civilizacija nameće norme koje im ne dozvoljavaju svetu umetnost lutanja, useljavaju reči poput "automatski", "dom zdravlja" ili "mesna zajednica".
A baš taj njihov tako ću(o)ćorav način da pričaju o svemu svedok je onoga kuda su prošli, onoga što su videli i onoga čemu su dali ime. Na tom putu ništa nije bilo automatski, nije se moglo tako. Čerga nosi suviše veliku energiju da bi bilo šta moglo biti automatski u njihovom životu. Svoje boli i boljke lečili su drugačije: kod čergarskih znalaca i željom da im bude bolje, strašću da žive i sutra i ljubavlju prema životu. A njihova zajednica nije bila ni u jednom mestu, bila je oko vatre: na prvom polju pod suncem i mesecom... Zajednica je bila u volji da prate smer točka koji se kotrlja u određenom pravcu: onom u kome nema nikakvih prepreka da se prati ritam snova.
Niko ih takve ne želi u komšiluku (bez licemerja, ni ja)... ali, oni i nisu komšiluk, oni su gosti koji dele sa vama zajednički trenutak i nestaju - to im je suština...
http://www.youtube.com/watch?v=LT5FWaPuVus

***

Pričajući sa jednim mudrim sagovornikom o velikom susretu koji mi se desio krajem maja dobila sam savet da prespavam pa da tek onda napišem tekst... Ono što sam mu pričala dešifrovao je kao zaljubljenosti koja će, kako je govorio, proći kada se utisci slegnu. Zato sam i danas iz rukava izvadila ovu 2nd best priču dana. Ona važnija, u koju sam još zaljubljena, tiče se jučerašnjeg susreta zbog kog sam poootpuno zaboravila vreme i uživala u sopstvenoj svetosti - kumstvu!

Dok sam se...

... spremala da pišem o temi koja je uspela da mi razvije misli u celinu, neko je prošao hodnikom i zviždukao "Fly Me To The Moon". Standard mog detinjstva, pesma koju sam besomučno slušala dok je M. spremala svoj repertoar kao prijemni za džez odsek i koju i dalje besomučno slušam u svim izvedbama i reinkarnacijama.
I baš ona, odvela me je da s druge strane sagledam ono o čemu sam želela da pišem (pomalo besna). U jednom od ranijih postova obećala sam kako ću obraditi temu Lubardinih slika otkrivenih u truleži i đubretu njegove kuće na Senjaku. Bila sam zgoržena... i dalje jesam... Nisam mu dorasla, ali kao sujetna autorka nekih tamo kratkih priča, koja zadrhti deep inside pred činjenicom da ni mnogo veća umetnička dela nisu imuna sticajima čudnih okolnosti, jednostavno moram da pišem o ovome. Sa V. sam pre neki dan, zadivljena jednom slikom koja se mora preimenovati u ime moje drugarice, pričala o tome kako se umetnici osećaju kada prodaju sliku... kada se od dela na neki način razdvajaju. I bez obzira na to što mnogi od njih objašnjavaju kako im je drago kada se neko pronađe u njihovoj npr. slici i da im je zbog toga lakše da je prodaju, meni to i dalje deluje strašno. A onda ta dela pronađena u memli, koju je veliki slikar ostavio, koja smo mi zapostavili, potpuno su me sablaznila. Verovatno bih se priklonila svima onima koji bi, u to ime, na lomači spalili svaki trag koji ostave u naletu inspiracije ili nemogućnosti da sa svetom komuniciraju drugačije do kroz reč, sliku, notu... samo da im ne bude tako nedostojan kraj.
"Fly Me To The Moon" je u tom smislu savršen vapaj onih koji imaju način ali možda nemaju inspiraciju ili snagu u volji da otpočnu ili okončaju započeto delo. Ako ikada odlučim da obznanim svetu da sam uzletala do meseca, i to u pričama koje nemaju početka ni kraja, znači da sam postala dovoljno jaka da koračam i bez onog što sam od sebe otkinula i spustila papir.
A možda samo previše dramim i tražim izgovor da to ipak ne uradim...
Dobro veče razume, gde god da si :)
http://www.youtube.com/watch?v=g1HJ7Tr1NXg

Mimo...

... mojih ovlašnih planova vezanih za ovaj blog (držim ih u odeljku "samo spontano i iskreno") večeras će na velika vrata u njega ušetati izvesna ex-koleginica R. i to ni manje ni više do svojim filozofskim pristupom poslu. Na tome bih se zapravo zahvalila S. koja mi je tu veliku mudrost prenela danas :)
U novinama za koje sam radila, pokatkad se događalo da se selekcija na određena radna mesta vrši na jaaaako čudan način (npr: dobili smo coffie machine, pa kafe kuvarica biva unapređena u marketinškog maga...). Među njima je i R, nepoznate vokacije pređašnje koja je postala producent, žena čije prvo marketinško pravilo glasi:
KO HOČE - HOČE, KO NEČE NEČE :)
Upravo ova rečenica, pored priče, tračarenja, smejanja i razumevanja sa S, uokvirila je današnji dan. Neobičan u svim svojim pojavnim oblicima ipak mi je dozvolio da završim koračanje kroz sve njegove scenografije i sate. A u tom hodu, dok sam jurcala da se nađem sa S, jedan prodavac diskova u Tašmajdanskom parku dobacio mi je da usporim. Dok su mi noge i dalje grabile ka mestu sastanka, na tren sam okrenula glavu i posvetila mu pogled. Šeretski se nasmejao a ja u svom džambas fazonu samo produžila dalje, parkirajući palčeve u zadnje džepove farmerki. To je odnedavno moja verzija metodologije kojom postižem duhovni mir. Ona poza u kojoj izdasi donose pročišćenje, a udasi volju za životom.
I, ko hoče sa mnom takvom - hoče, ko neče - neče :)
Soundtrack of the day donosi mi sreću jer miriše na V:
http://www.youtube.com/watch?v=PhGdAPibZOo

Jednodnevna...

... misija u životu leptira daje povoda za čitavu teoriju o njegovom uticaju na svet. A u njegovom svetu dan je večnost: bezgranični broj lepeta krilima, nebrojeno mnogo cvetnog praha, rađanje, dan, rad, ljubav, noć i kraj koji ga čeka sledećeg jutra.

Mi nismo leptiri, stalno mantram svojoj podsvesti koja ima tendenciju da živi od dnevnih teorija. Nekada i prikočim, a nekada je to samo dodatni gas na papučici trenutnog stanja mog "razuma". Ipak, onim što živim preovladava duhovni mir. Čak i ako je inspiracija nešto što dobijamo u količinama u kojima naš dlan može da je prenese od početka do kraja puta bez prosipanja, s punim pravom mogu reći da sam i sama koračala punih dlanova. I poštovala te trenutke svojim jedinim načinom: ostavljajući trag od reči na nekakvim listovima.

To je ujedno i sve što je od tih trenutaka ostalo. Nema ih u sećanju. Previše su kratki, previše intenzivni, previše nestvarni da bi ih pamtila. I previše vremena prođe između dva čitanja tih zapisa, jer previše je događaja koji se snagom svoje lepote ne daju izbrisati zaboravom.

Za sve one koji mojim leptiri ma ne daju da miruju i otimaju od zaborava trenutke koji vraćaju osmeh na lice:

http://www.youtube.com/watch?v=z9KFwxTDkMo&feature=related

Postoje...

... eto i ti ritmovi spolja koji nekada bubnje jače od ovih mojih u željama i planovima. Danas sam im se prepustila i oćutala sve zastoje u saobraćaju i ostale okolnosti koje su me usporile da u dan zakoračim tempom kojim mogu. Nije ni to nekada loše. Išla sam, sluđena od avgustovske žege, niz dlaku, možda umorna da se opirem okolnostima. Na kraju, ipak sam uspela da ostvarim sve želje i čekiram planove u imaginarnom rokovniku. Usput sam, na jednoj od destinacija naišla na Cicu koja je uspela da omaci tri plavooka mačeta. Odavno sam usvojila mačke kao nepogrešiv način da si ulepšam dane. Tako je bilo i danas: njen pogled, njena dlaka, njeni mačići, prrrrredenje bili su dovoljni da se sreća i milina (kao da se pakuju u kesicama na kojima piše "instant") razliju kroz mene. Od tada ćutim. Pošaljem i razmenim tek po nekoliko reči sa ljudima koje volim. A kada mi enter dohvati dugme "objavi post" otići ću da koračam, moleći život da sa mnom večeras pleše slow.

Takve sam volje...

Ima dana...

... baš kao što je ovaj, kada mi život čine fragmenti, slike koje čekaju da budu završene. Kao da je svaki od tih delića zapravo delo nastalo drugačijom tehnikom, parče neke zasebne priče:

Slika 1. (akvarel)
Budim se i u dodiru sa svetlošću u pogledu mi se razlivaju boje. Dok se istežem one se lagano slažu u vodnjikavu sliku stvarnosti. Nikad ne žurim sa buđenjem, puštam da se nijanse same uklope onakve kakve jesu, jer jedino tada svet ima smisla. Svet iscrtan stvarnošću neće nas odvesti u zabludu i iluziju. Onaj koji crtamo svojim idealima dobar je jedino kao cilj kome stremimo, tu nema mesta za realnost, to je mesto u kome tajne želje žive slobodno, obgrljene snovima i mogućnošću ostvarenja. Mi smo realizacija.

Slika 2. (ulje na platnu)
Pogled mi dodiruje pejzaže koji se smenjuju. Iskaču predamnom jasni i snažni u bojama i ređaju se dok autobus pokušava da stigne u grad. I upravo to magličasto sivilo grada koje se nazire u pozadini zajedničko je za sve krajolike upečatljivo masnih boja. Svaki put kada mi se dodirnu trepavice odlažem novu fotografiju u odeljku sećanja. Ja sam samo puki posmatrač pokretnih slika koje su nastale pošto se uljana boja fiksirala na platnu.

Slika 3. (gvaš)
Dok sam sedela za računarom i pokušala da radim jedna ruka spustila se na moju. Emocije su opet oživljene i dodat je novi sloj lepljive slasti iskrenih osećaja. Odmah zatim jedan bistrooki pogled upleo se sa mojim. Novi sloj osećaja počeo je da me regeneriše sasvim i izmamio osmeh koji mi je bio uzvraćen. Nije instant, iskren je i podiže. Onda su se ta usta otvorila i dobila sam i tople reči, baš one koje će mi misli vratiti u prapočetke i oblepiti me novim, nepromočivim slojem, u borbi za ljubav. Uzvratila sam reči, osmeh, ljubav u pogledu, toplinu svesadržiteljku. Posle kratke stanke, osetila sam tople ruke koje me grle i telo koje se uz mene privija otpozadi. Kao da mi ispunjava najtanije želje, taj poriv da se nađemo u zagrljaju kupio me je i oporavio sasvim. Novi slojevi počeli su da se rađaju sami, bez mojih smernica, bez ičijih upliva. Okrenula sam se i svoje ruke uključila u zagrljaj. Osmeh nam nije silazio sa lica. Maša nam je danas bila u kancelariji.

Slika 4. (freskoslikarstvo)
Uz pomoć vizantijsko plavog, zlatnog, bordo i braon radim na tome da prethodne tri slike otmem zaboravu. Slažem ih u slojevima u svoje sećanje. Tako preklopljene ostaviću preko noći i pustiti snove da se roje. Možda ću u toj kanonadi mogućeg dobiti odgovore i završetke svih danas započetih priča. A možda ću (avaj!) morati da čekam malo duže ne bih li ih uramila u zaključke o smislu života.

Najčešće...

... nemam predumišljaj kada dolazim ovde. Jednostavno se prijavim i tipke krenu da zveče pod udarima prstiju.

Ne plašim se ničega toliko do od tišine u mislima i prostoru koja ume da mi se uvuče kao strah u kosti. A onda rabim reči, koračam napred i grabim smislove samo da ne dozvolim tišini i ništavilu da uzmu maha. Prebiram po poeziji, tim savršenim sklopovima, zatvaram oči i puštam da se misli razbeže i da ih skupim u reči. Onda i smisao doplovi kao olakšanje, kao garant da od tišine ostaju samo korisni tragovi nalik pramenovima magle kada sunce sine tokom zimskih dana.

Možda baš kao sad...

http://www.youtube.com/watch?v=CQHm3LK_6GQ&feature=related

Krajnje je vreme...

... da se, makar u rečima, ukažem na svom dragom blogu :) Dovoljno dugo sam bila samo zeleno okce koje viri kroz četvrtastu špijunku, krajnje je vreme da ostavim svoj trag od reči.

Vraćena u Beograd, u zelene kvadratne metre, i čekam da sutra ponovo počne rutina koju ću rado razbijati novim hodanjem i novom (starom) muzikom.

Današnji ritam (baš kao i ritmovi prethodnih dana) ne da se rečima tako lako... a možda sam i ja zaboravila kako da krenem ukorak s njim. Dok ga ne osetim, dok se ne poistovetim, pažljivo ću birati reči za kolekciju priča o snovima, o tome kako odbijam da kupujem knjige na čijim je koricama ime autora napisano većim fontom od naslova, o pogledima, o nedosanjanom, o doživljenom, o prežvakanom, o preboljenom, o prevaziđenom... o stenama, minđušama, šumovima, mirisima... o svakoj sitnici koja mi život čini velikim čudom.

Dok pedometar ne počne da mi broji korake, ja ću prebirati po mislima... i pisaću o svemu na šta naiđem: da se zaštitim od zala i prizovem sreću.

Tako to ide kad ne umeš da ćutiš :)

U napadima...

... screebomanije nedostaje mi laptop i mogućnost da ono što osećam odmah prolijem po ovom e-papiru i da sve bude OK. Ali, neke okolnosti jače su od naših želja... ja se zato tek nekoliko puta promeškoljim u stolici (da ne budem sumnjiva ostalim tooristima), uzmem gutljaj svoje cedžene naranđe i požalim se M. Onda se fino dohvatim naslona na stolici i uživam u tome što me grančica jedne tuje uporno golica po ruci.
E, a do tad se u glavi već razvila nova priča i, sada kada je torta napravljena i napola pojedena, ja s mirom mogu da prebrojim sve fleke na odeći koje su za njom ostale. Jedno 3-4 na trenerci i nekoliko ogromantnih na majici. Šta da radim: unosim celu sebe u koohanje i ne mislim da u tome ima išta loše. Možda je to zbog toga što ne mogu biti naročito okretna u tuđoj kuhinji a možda i zbog toga što n'umem biti naročito okretna (tačka).
I tu, u trenutku svesti o sebi, počinjem da se divim onim pripadnicama ženskoga roda koje u nekoliko pirueta naprave fantastičan obrok sa sve štiklama od npr. 8 cm koje komplimentiraju svakom oku koje se u kuhinji zatekne. Ovako, M je imao slobodno pre podne a ja volju da mu tortu za rođendan napravim :)
A za te fleke više niko ni ne brine, samo je jedno jasno: nikad od mene Mirjana Bobić Mojsilović biti neće :)

Kada Mesec...

... izađe, sve se Venere na skali lepote pomere za jedno mesto naniže.

Nema osobe koja ne podleže uticaju njegovih promena. Uplivi mladog i punog meseca vode nas kroz život bilo da smo ih svesni ili ne. Ja sam odabrala fazu svesnosti, pratim njegov ritam i dozvoljavam da mi posmatra misli. I da na njih utiče. Ne optužujem ga nizašta ali se opravdavam tim ritmom koji i vodu zemaljsku pomera u ritmu svog treptaja.

Kažu da u vreme mladog meseca treba sve otpočeti, a da je doba punog meseca plodno tle za začeće, rađanje, rastanke, sastanke, završetke... Njegove faze prihvatam kao svoje i poštujem te damare koje odozdo, na Zemlju, i kad nam je vidljiv i kada to nije, šalje jednako jako.

Možda baš zbog toga danas osećam da ne koračam, već putujem kroz život. I čekam energiju koju će mi podariti kada se na nebu pojavi pun pravilan krug njegovog lika.

http://www.youtube.com/watch?v=zWrNCCx2p5U

Katarza u...

... rečima, verovatno će biti tek nemušt pokušaj da onu koja je došla kroz muziku opišem na pravi način.

Platon govori o katarzi kao o smrti - odvajanju duše od tela, dok je Aristotel smatra estetičkim očišćenje duše od onoga koji posmatra neko umetničko delo. Psihologija kaže da je to složen proces kojim potisnute ideje dovode u svest i tu se ponovo preživljavaju. Tako se, kažu psiholozi, smanjuje tenzija izazvana potisnutim (patogenim) iskustvima i (ne)prijatnim emocijama s njima u vezi.

A moja tvrdnja je da je bilo potrebno tek malo srećnih okolnosti, vlasnik najlepšeg lavljeg osmeha i malko više muzike pa da se ja osetim like all of the above: rasterećeno, srećno, pročišćeno. Jedina začkoljica je u tome što ja umetničko delo nisam posmatrala već aktivno učestvovala u svakom tonu, damaru, u svakoj bogovetnoj mogućnosti prošle (savršene) noći. Samo još kada bi me dotakao prst neke muze da od tih osećaja stvorim svoju umetninu. Ali... to je već neka druga vrsta katarze i druga tema za ovaj zjeljoniji blog :)

Katarza...

... u notama izgleda ovako:

http://www.youtube.com/watch?v=NfLmCPfx_gY

a kasnije i u recima...

U prirodi...

... nas naivčina je da verujemo :) po svaku cenu, biće :)
Ali, budale i bog čuva, pa se nadam da će deo tog kolača pripasti i meni i svima onima koji ga zaslužuju. Nevertheless (:)), ovo je period u kome se moja psiha menja za 180 stepeni i poprima obličje ženske ćudi: histerišem više nego obično, dramim na samoj granici sa nenormalnim i uključ'lo mi se (ba) ono intuitivno dugmence koje mi do žice razuma redovno šalje abronošu.
Prihvatam to novo stanje i... kao da ne znam bolje... koračam uporno napred i radujem se svemu dolazećem. Možda u meni stvarno vreba pritajeni tigar (i skreevenee zmaj), a možda sam samo ono majmunče koje vapi "Let me entertain U" :) Šta god da je u pitanju - to je moja sudbina i prihvatam je sasveem :) A kada me bude definisala, obavestićem svoj blog o tome :)

http://www.youtube.com/watch?v=SQ5NXGvTeOE