... se ogleda u tome da umemo da se snađemo u svakoj situaciji koju pred nas život baci.
Ne znam da li idem linijom manjeg otpora ili jednostavno nisam sigurna u ono što znam, tek čitavog života tragam za nekom harmonijom. Za, sasvim je moguće, najmanjim prostorom u svemiru koji je nedirnut haosom i onim vremenom u kome nema neizvesnosti. Tražim harmoniju. Nekada je i nalazim. Ali ne umem da je zadržim. Ili ona jednostavno nije trajna. Možda je to samo trenutak koji se čini kao večnost jer ostane da odjekuje prostorom.
Kada eho prestane, nastane praznina. Jednostavna, bela, ravna praznina, koja nikome ništa ne znači.
Ovo je period u kome počinjem da učim da niko nije dovoljno umešan da stvori, zadrži i očuva balans. I ne treba se zadržavati na tom mestu zlatne sredine.
Život je kretanje, dani su koraci, treba ga prihvatiti u onoj dozi kojom ti se nudi. Nekada ostane gorčina u ustima, nekada poludimo od strasti, ali šta god da je u pitanju - putujemo dalje. Ni jedna promena nije bezveze. Pamtimo je kroz lekcije, prepoznajemo je kroz sličnosti i razlike sa onim što smo postavili kao idealno. A ono postoji samo u našim glavama.
Život je ono što nam se događa dok sanjamo savršenstvo.
