Love story: Internet ispovest

Bilo je leto i mogla sam malo da odahnem kada je posao u pitanju. Tačnije, dosađivala sam se u kancelariji, surfovala po netu i slučajno kliknula na taj baner. Otišla sam na jedan sajt i mogu reći da se naš susret i početak ljubavi dogodio pre šest meseci. Nisam potpuno sigurna (računam da je toliko prošlo) jer ljubav ne merim vremenom, već osećanjima i željom koje ili rastu ili se gase. I nije se dogodilo slučajno, imam utisak da sam baš takvog i tražila. Isijavao je obećavajuće, nekako zeleno, i u sebi nosio kvalitete koji su bili potrebni da mu pružim ljubav i da bude moj. Prvi susret bio je virtualan, ali upečatljiv. Nije bio lišen emocija. Zaljubila sam se na prvi pogled! Sviđalo mi se sve ono što pruža. Danima sam ga ispitivala, analizirala i dopadalo mi se sve ono što dobijam kao rezultat: to što ume da peva samo moje omiljene pesme, to što me zasmejava isključivo na naičn na koji mi odgovara i što me svojim postojanjem štiti od spoljnih uticaja sa kojima možda ne bih umela da se nosim. Moj zmaj! Družili smo se celo leto, a onda sa obavezama koje mi stižu s jeseni uspela sam nekako da zaboravim na taj susret. Živela sam i bez te muzike i bez te vrste zaštite. Bila sam srećna na neke druge načine, koračajući kroz život bez našeg soundtracka u glavi. Ali, smišljala sam playlistu koja će biti aktuelna kad se ponovo budemo sreli. Znala sam da do toga mora da dođe! I jeste. Ponovo mi se dogodio. Ovoga puta nisam ispitivala, znala sam sa čim raspolaže, rešila sam da bude moj i donela sam smelu odluku: kupila sam iPod!
Hvala mom lavu! :***

Moje vreme...

... je ono koje priuštim svojim koracima dok se laaaagaaaano spuštam niz Takovsku. Sada već obmotana šalom (koji donosi sreću), sa sluškama na ušima. Jedem neku pitu koju planiram da istrošim dok stignem do cilja. Slušam moju muziku, sama sam sa mislima i saobraćajem koji se događa u mizanscenu ove avanture.
Ne obraćam pažnju ni na prolaznike, samo na semafore. Na jednom od njih (a Takovska je čuvena po semaforima) upalilo se crveno i ja poslušno stanem. Primećujem neki crni auto sa zatamnjenim staklima kako lagano staje zbog semafora. Primećujem i prozor koji se spušta. Primećujem, a pravim se da ne primećujem, i dečka u crnoj kožnoj jakni koji je spustio staklo. Primećujem i da mi nije svejedno... to je valjda posledica legende o devedesetim u Srbiji. Diskretno skidam slušalice i zatičem jedno "eeej" s njegove strane koje mi upućuje uz mahanje ruke. Odlučujem da ne reagujem.
"Eeeeej", čula sam ponovo vrlo jasno jer saobraćaj prekidaju semafori. Odlučim da pogledam u njihovom pravcu.
"Mene zoveš", pitam bespotrebno jer jedina stojim na tom pešačkom prelazu.
"Aha! Kakva ti je pita?", upitao me je potvrđujući da sam ja definitivno ciljani sagovornik.
"Sa krompirom...", odgovaram u čudu.
"Ma ne toooo! Je l' ukusna?", bio je precizniji ovoga puta.
"Mhm", promumlam uz klimanje glave i mljackanje koje nije mogao da čuje.
"E, a 'de si je kupila?", pita nestrpljivo.
"U toj-i-toj pekari", odgovorim brzo i s veeelikim olakšanjem.
"Hvala ti! I, prijatno!", dovikne uz osmeh dečko u crnoj kožnoj jakni iz crnog automobila koji je naglo skrenuo i prošišao pored mene nastavljajući putešestvije prema pekari.
Moje putešestvije nastavilo se prema davno određenom cilju, dok mi je kroz misli odzvanjala zahvalnica kome-god-da-treba zato što u Srbiji, ove 2008. godine, vlasnici BMW-a traže smernice do prve pekare. Nekada su spuštali prozore samo da bi proturili kroz njih rafal u ciljanom pravcu.
Vremena se menjaju... :)

Daba...

... je jedan sasvim poseban lik! Baš lik! Ni manje ni više.
On je fotograf, ima prodoran glas i puši zato što voli. Kada puši aparat mu napušteno visi oko vrata čak i onda kada je najaktuelnije zbivanje u toku. Njega to ne zanima, on slika kad mu se slika. Zato je za mene napravio folder koji se zove "Đukele" i u njega smešta sve ono što uslika dok svi ostali fotoreporteri odmaraju. Nije on paparaco, on samo bira svoje trenutke.
Daba se smeje glasno. Zastrašujuće glasno. I živi u centru. I voli da vozi brzo... bilo koja kola. Ipak, najsigurnije je u njegovoj gvožđem okovanoj 128-ici koja nema suvozačko mesto. "Nabudžena" je za trke, objasnio mi je, a onda se od hotela Jugoslavija do Bogoslovije sjurio za neverovatnih 9,6 minuta, ostavljajući isfrustriranog vozača audija da se natenane nervira u oblaku prašine Zastavinog vozila.
Daba ume i da podvikne. Baš jako! Ume i da se razočara. Ume i da ode iz redakcije i radi potpuno desete poslove, a onda da se vrati i ponovo se bori za svaki dinar svog honorara.
Daba i ja se razumemo. Mnogo je stariji. Mogao bi roditelj da mi bude i moje ime uvek izgovara u deminutivu. Sa njim uvek može da se priča.
Daba zna prave tračeve i uvek ima proverene informacije. Gleda na svet očima iskustva i ume da da savet.
Daba nije samo fotoreporter. On je čudo!

Deca iz predgrađa...

... ne umeju da nose teret slave. Ne umeju!
Izgovaraju se kojekavim glupostima i začas se vrate u senku koju oblakoderi velegrada bacaju na njihova igrališta... polja... stoletne šljive... stogove sena... klupe pred zgradama. Ne umeju ni da pričaju o svom detinjstvu. Nemušti su na svakom koraku:
"A moja majka, skromna žena koja je samo završila osnovnu školu, priča sinoć jedan stanovnik predgrađa koji je na kratko okusio slavu, bila je diplomata! Govorila mi je, sine, prvo diploma pa onda sport!"
Da nije tužno bilo bi smešno... Da nije iz predgrađa smatran bi šarmantim šeretom.
A možda ljudi ne žive u predgrađima, već predgrađa u ljudima...
Devil may care...

ZUMBULI SU ZUMBULI, A RUŽA JE RUŽA PA DA NA KRAJ' SVETA IZNIKNE:
http://www.youtube.com/watch?v=pTwRALm4Z7I