Mnogo je misli...

... koje mi prođu glavom pre nego sto se nakanim da sednem za računar i preletim po tipkama. Istresem iz džepova sećanja ponešto što je tamo sačuvano. Neke me zaboravljene slike iznenade, a neka jasna sećanja razočaraju. Ali taj blues serviraću nekom drugom prilikom.
Večeras su snažnije ove sveže boje koje su mi farbale ne tako davno prošle dane. Jarke su u intenzitetu, ali besmislene u nijansama. Govorim o bojama licemerja onim što proviruju iz nacionalizma koji se preliva u nacizam. Kroje ih nekakve izbeglice iz gluposti - dovoljno svesne odakle bi trebalo pobeći, ali apsolutno nesvesne u šta su se zaletele. Zaklinju se u pogrešne ideje, šljapkaju u baricama zabluda i guta ih živo blato mržnje.
A u mom komšiluku živi Dragana. Potpisujem, najlepša Romkinja! Ne uklapa se u zamisao licemernika o tome kako izgledaju i kako se ponašaju Romi. Ona živi svoj život, nimalo lak iz perspektive nekoga ko se bavi medicinom i ne živi ni u čergi, ni u getou, ni u faveli, već među nama tj. mi živimo pokraj nje. Priča kako je nedavno jedan mladić odbio da mu se ona stara o bolesnom detetu. Zato što joj je koža neznatno tamnija od njegove. Ili možda nije. Pogled joj je svetao i namera dobra, ljudska. Ali to njemu nije bilo bitno. Žrtvovao bi život svog deteta na oltaru svoje gluposti.
Gledala sam je nemo dok mi je kroz misli protutnjalo pregršt psovki i izvinjenja. I dalje nemam objašnjenje za njegov postupak ni opravdanje za njegovo postojanje.

Juče je bio dan borbe protiv nacionalizma...