... vremeplov. Ustala prekasno da bih uhvatila dan. Jedino što mi preostaje jeste da se katapultiram u prošlost. I uspeva mi.
Zatičem malu Jelisavetu, čini mi se petogodišnju, kako sedi na stolici u mojoj sobi. Donela mi je sve gumice i šnalice koje je imala. To je popriličan broj! Tu su i češljići i štras i bubice-klipovi. Dogovorile smo se da joj napravim frizuru. Dok mi priča o tom neprocenjivom blagu jedne devojčice, igram se njenom ravnom, kratkom paž frizurom. Zaboravile smo zašto smo se našle, jer ona raspreda priču o nekim gumicama sa delfinima (nikada ih nije nosila a mnooogo joj se sviđaju). Potpuno uključena u priču zaboravih šta mi je zadatak. Ni sama ne znam kako smo se prenule iz te bajke o ukrasima za kosu, tek bilo je krajnje vreme da je pitam:
- Pa dobro, Jeco, kakvu ćemo frizuricu da pravimo?
Ona mi upućuje jedan plavi pogled preko naočarica i najozbiljnije na svetu odgovara bez trenutka zadrške:
- Želim dugu kosu i šiške!
:)
Ta stolica iz moje sobe sinoć je postala metafora. Ispričala sam je nekome ko jako dobro poznaje Jelisavetu, a mene posebno. I imao je svoju želju. Dala sam stolicu u trajno vlasništvo, kad god bude neophodno da se nešto poželi. Uz jednu napomenu: što je neverovatnija želja, to su veće šanse da se ostvari!
:)
Pufff! Evo me nazad u vremenu sadašnjem. Odoh da vidim je li se kome šta ispunilo.
:)
