... u nekom međuvemenu.
Oduvek su me učili, a ja kao dobra učenica tome i težila, da tragam i stvaram konstante u životu. Ali sinhrono sa tim mi se događalo da se upravo o te konstante saplićem. A ne radi se o tome da nisam umela da ih stvorim, već samo o tome da su bile bespotrebne. Ovo je ipak, neko drugo vreme.
Život je ono veliko čudo koje se kreće. Nije naše da hvatamo njegov ritam, nego da pratimo svoj i uvek budemo spremni na pokret. Treba ga živeti s rancem punim značajnih sitnica na leđima, s planovima punim smelosti, s džepovima u kojima se snalazi snaga za praštanje i srcem koje bespoštedno (po sebe pre svega) šalje prave vibracije!
Slogan života koji je danas šapnut mom razumu je "on the road" i to je taj postulat koji ne ostavlja prostora da žalimo, a opet, pruža mogućnost da se radujemo, daje slobodu da rastemo i konstantna je prilika da se smejemo.
Na tom putu očekuj neočekivano, šapućem sebi.
Da li je ovo mudrost ili živim u Ulici žrtava Velikog brata (sezona vtaraja), aj va va va va vandrrrrr :)
