Neočekivano...

... sinoć napravili smo unplugged :)

Alapačinjo i ja bili smo parkirani u jednom prometnom kafiću, za stolom s pogledmo na vrata. Ali, zarad inspiracije, koja nam je u novom poduhvatu preko potrebna, smestili smo se u izlog, gde nas je zatekao ZP! Obojica su na mom circle of friends spisku i egzaltacija je bila neminovna.

Unplugged je mogao da počne. Intonaciju je dao Alapačinjo svojim smehom (iritantnim, rekli bi oni koji ga ne poznaju), koji najviše podseća na jazz klavirskih visokih tonova. Potpuni andante u trenutku kada mi je trebalo da čujem tako nešto. ZP je u našem triju bio onaj "bom bom" vokal nepogrešivog bas kvaliteta i adekvatnih improvizacija koji je razgovoru davao ritam čiste filozofije. Ja sam s vremena na vreme u ovaj unplugged ubacivala, sasvim forte, zvuk prebiranja po gitarskim žicama. Taj jazz bio je opipljiv dok su nam reči vrludale od ozbiljnog ka neozbiljnom i nazad.

Takvi prijatelji se čuvaju...

Takvi jam sessions se ne zaboravljaju...

Takva umetnost me nadograđuje...

Ekskluzivno - samo u ovom životu!

Uopšte...

... nije lako. Ne živim u crno-belom svetu, ja verujem u kolorit, u svaku nijansu, ne dam se krajnostima. Naći ću balanco, moliću se za snagu da uspostavim taj balanco. Da prestane ovaj fado u srcu i da mi ljubav, kada je nekome ne izgovorim naglas, ne zvuči kao psovka ili molitva. I dalje verujem u sve i olakšavam se tako što ti u glavi pišem putopise o tom sitom koračanju koje napravim u toku dana. Pišem ti o konobaru koji je u međuvremenu i za mene postao "čika Brka" a desilo se to kada je Vuk posle tenisa razbio čašu soka od višnje. Pišem ti o tome kako ipak kada ubrzam ritam koraka moje srce može i žešće da kuca no u onom neizdržu. Pišem o mom Beogradu, u kome su turističke tačke izmeštene na neka skrovita mesta. A dok ti pišem, pokojeg prolaznika i pogledam u oči, svakom prodavcu kod koga zastanem ostavim jedan svoj osmeh, udišem toplinu koja izbija iz asfalta, mislim o tom tvom Marsu koji mi pravi pometnju, pričam sa Jupiterom o sreći koju očekujem i verujem da postoji rešenje za sve.
Do tada... poentiraću u drugim razgovorima...

http://www.youtube.com/watch?v=Es-vNmnQNa0

Solitude...

... nije stanje tela, već duha.
Stajala sam na stanici, posmatrala je i nadala se da nam se pogledi neće sresti. Nosila je repić na vrh glave, vezan do bola jako. Imala je lastex majicu sa leopard printom uvučenu u drečavo narandžast šorts. Na nogama braon plastične papuče. Njen osmeh je bez zuba, pogled izgubljen u daljinama samo njoj vidljivim.
Generacija smo, ona je tek nekoliko nedelja starija od mene, živimo u istoj zgradi, imale smo istu učiteljicu... okviri su slika koje se smenjuju dok je gledam kako naginje flašu Coca-Cole. Poslednjim snagama perifernog vida koji je danas ipak poslao pravu informaciju njenom mozgu, uspela je da me primeti i odmah prišla. Nasmejala se i čini se obradovala jer je pokušala da me poljubi u obraz. Ni sama ne znam zašto, tek dopustila sam joj. Poljubila me i odmakla se, osmehnula se i izbalavila majicu.
Rekla je, preduhitrivši moje možda bojažljivo neizgovoreno pitanje, da ide kod dečka. Bilo mi je drago da to čujem, bez obzira na to što sam je pre neki dan videla da se iz dnevne bolnice vraća u zagrljaju nekog daleko starijeg čoveka. Ulazimo u autobus, a ona, kao da je najednom dozvala svoju svest, priča o tome da se dečko zove Nebojša, i dodaje da je bio uz nju svaki put kada joj je bilo teško. Ja ne komentarišem ništa, samo joj se osmehnem i brišem znoj sa lica. Sela je do prozora i nastavila da priča o nekom dečku u koga je bila zaljubljena u osnovnoj. Ne slušam je, posmatram svaki detalj: prljave nokte na nogama, neobrijane noge, popucale vene, kažiprst i srednji prst koji su žuti od duvana, noge koje se tresu zbog nekontrolisanog rada nerava, pegice na licu, nedostatak bistrine u pogledu, povijeno držanje tela kao posledicu nemoći da izbegne haos u glavi.
Priča u nasumičnim i nevezanim asocijacijama - imam zelene oči kao i njena mama, ali ona ne voli da se svađa, Nindža i ona bi stvarno bili super par, ne želi da igra na mojoj svadbi, već da bude kuma mom detetu. Uglavnom ćutim i govorim joj da uspori malo: prvo svadba pa beba... pravim digresiju i pitam je za bratance, ali ona nastavlja o svojim temama i pokušava da baci flašu na pod autobusa. Uzimam joj flašu i kažem da ću je baciti kada izađemo, ona se najednom zahvaljuje na tome i kaže kako mora da spava. Odahnem u trenutku, ali se brzo i budi. Nastavlja da priča a ja, sada već pretužna, mahinalno u glavi otpočinjem molitvu za njen razum ili makar za razumevanje jer primećujem da je centralna tačka radoznalosti u zadnjem delu autobusa...

Poslastičarnica preko puta zgrade...

... zaslužila je počasno mesto međ' mojim tekstovima objavljenim u tom i tom dnevnom listu:

U našem sećanju na ono najtananije doba života uvek se šareni nekakav predmet. Blista i mami netaknutost njegove pojave. Svako, u laskajuće neprocenjivim slikama nezaboravnih životnih trenutaka, čuva sećanje na lutku ili... auto.
Prednost i raskoš mom sećanju na detinjstvo daje jedna mala bombondžijska radnja, šćućurena među višespratnicama. Iako je početak ovog kazivanja bajkolik, sećanje je potpuno istinito. Kao prilog realnosti priče može poslužiti podatak da je ta slatka prodavnica odavno zatvorena, a da je prostor u kome se ona nalazila iskorišćen za mnogo profitabilniji posao - prodaju alkoholnih pića.
No, vraćam se u detinjstvo, u delove sećanja koji bude fine emocije i mame samo osmehe. U staklenim vitrinama radnje uvek su bili izloženi kapitalni primerci lokalne bombondžijske faune. Šarenile su se boje na slatkim štapićima, mamili oblici lizalica, slatko ogolicao miris vanile iz orasnica. A mi smo svakoga dana dobijali taman toliko novca da sebi priuštimo jedno od svetskih slatkih čuda koji su nam se nudili iz vitrina. Po nepisanom pravilu svi smo uvek kupovali isto: jednoga dana svi bismo grickali orasnice, sledećeg se sladili lizalicama...
Sada, kada malo bolje razmislim, ti slatkiši imali su sličan (da ne kažem isti) ukus. Ipak, radosno gledajući u sve to vašarsko šarenilo, nije nam bilo teško da dozvolimo sebi luksuz umetničke istine. Izmišljali smo, tačnije zamišljali ukuse i pripisivali ih bojama razlivenim po površini slatkiša. A pri susretu sa novom poslasticom bivali smo srećni, potpuno zanemarujući umetničku slobodu koja je nastajala u onim trenucima kada su jedino oči mogle da se naslade.
Ja sam se uvek radovala susretu sa ušećerenom jabukom. Na štapiću se crvenela šećerna glazura u koju je bila "obučena" jabuka. Bilo je važno načeti šećerni omotač i dozvoliti sebi bogatstvo mešanja slatko-kiselog ukusa. Početak tog zadatka bio je težak, ali je i svaki trud rezultirao adevkatnom nasladom.
Nošena ritmom prolazećih godina, došla sam do susžštine novog vremena u kome su prestali da se roje snovi koji daju kolorit dolazećem. Došlo je vreme koje je u mahovima smenjivalo sebi svojstvene slasti: prva petica, prva ljubav...
Baš kao i bombone, detinjstvo se brzo istopilo. Moje godine sa sobom nose sećanje na to doba. Trenuci koji mi čine sadašnjicu takođe imaju tu crvenu glazuru od šećera, zbog čega mogu da kažem da i danas uživam u slasti života!

Priča o srećnoj porodici...

... tiče se onog vremena kada sam mogla da se zakunem da je visoki crnokosi čovek koji svakog dana u tri dolazi kući na ručak, zaista jeste, kako je sam tvrdio, moj najbolji drug. Mislim da se situacija promenila negde u petoj godini kada je mama shvatila da je vrag odneo šalu i morala da mi objasni kako je taj visoki crnokosi čovek zapravo moj - tata :)

Kada...

... se misli ne daju slovu na (elektronskom) papiru, to samo znači da ih još nisam ukrotila u smisao koji ima uvod, razrazdu i zaključak. I dok jedan deo onoga što jesam šiba bičem i vrti lasoom po nekim prerijama uma, možda je vreme da pišem o srećnom detinjstvu. Taj period iz ove perspektive izgleda neverovatno bajkovito, a u popisu stvari, od kojih će svaka jednom dobiti svoj zaseban post, stoje sledeće crtice:
- srećna porodica;
- poslastičarnica preko puta zgrade;
- luna-park koji se svakog leta doseljavao u komšiluk;
- prijatelji (samo nas je u našoj zgradi bilo 20-ak);
- orah u Čenti dovoljno veliki da u svoj hlad primi Danu, Vladu, Duleta, Milicu, Iliju, Mišu, Marinu i mene (plus komšijska deca pride);
- prijatno topla leta;
- ćebence, sudići, lutkice, krpice, koferče Sarah Key;
- fantastično snežne zime;
- jedna karirana jakna, jedan plavi mantilić, jedan beli šal i jedna roze kapa;
- neobično mnogo osmeha;
- bezbriga;
- rast...
I više nego dovoljno za početak jednog života. Temelj za sreću koja svake sezone ulazi u sve veće cipel(ic)e :)

U danu...

... kada se opraštam sa jednim delom onoga što sam bila, podižem lestvicu za jedan nivo. Shvatih - život nije plaža (život je rekaaaa! :)), prijateljima neću nazivati tek nasumične pobednike limbo-dance lagarije. Ne trebaju mi ni savitljivi, ni potencijalni... Samo ću malo rastresti krila i napustiti tu naizgled rajsku i sasvim sigurno tropsku destinaciju. Danas letim expressom za sever da ostanem u hladu i gledam jedan značajan orah kako raste. Volim sve svoje i neću ih stavljati u neku precioso kutijicu iz Swarovski serije... čuvam ih u linijama na dlanu, u impulsima sreće, u svemu što se u kutijicu ne da staviti. Ma... selim se! :)

Hajde...

... danas da verujem da reč prijatelj i te kako potiče od reči prijati :))) Jedna moja mila&draga prijateljica danas je i te kako ispunila taj zadatak prijanja (pijanjanja, đavoćegaznati), a pritom mi još ispirčala o tome kako ima/je imala problema sa rikvercom kao vozač (a kažu da je to karakteristično za ženski mozak, koji navodno ima neki "kvrc" kad je savladavanje rikverca u pitanju). Ovo je jedna posve zanimljiva tema (o kojoj ćemo jedared), koja me je podsetila na moj "problemčić". S obzirom na to da vozačku dozvolu nemam moj problem sa rikvercom je i više nego nasljutljiv (:)), ali nisam htela o tome.
Drrrrraga moja prrrrijatna prrrrijateljice, samo sam se nasmejala na tvoju opasku. Jer, ima neki kvrtz kod mene o poštovanju sopstvenih predstava o prostoru po svaku cenu. Mislim, lepo ja ocenim širinu i dužinu kad stojim i posmatram, ali onako usput dok hodam, poštujem neku svoju predstavu o tome da recimo ivica stola ili kvaka ne bi trebalo da se nađu tu kuda ja prolazim i onda buuuum. Taj buuum svakodnevno se evidentira u modricama...:)))
Mislim da je i tvoj problemčič sa rikvercom u stvari potekao od nepristajanja na kompromis kada su neke prostorne odrednice u pitanju. Ionako bismo nas dve bolje uredile taj prostor... :)))

Girl interrupted

Nije da me nije pogodila cela ova priča u vezi sa 14 otkrivenih Lubardinih dela (crteža čini mi se) među truleži u njegovoj zapuštenoj kući na Senjaku. Štaviše, o tome sam htela da pišem juče, ali umesto toga lamentirala sam nad sopstvenom sudbinom i danas (eto baš danas) imam neki sublimat u glavi koji me je PONOVO odveo na drugu stranu, a vratiće me i temi, nadam se. :)
Pre nešto više od godinu dana prvi put sam sa O razgovarala o nekim sasvim ličnim stvarima. Povod je bilo to što sam tog popodneva morala da se nađem na nekom prijemu koji će posetiti i nekoliko ljudi koji ovlaš poznajem. Pričale smo o tome kako tzv. "minglovanje" (engl. mingle= mešati se, pridružiti se, umešati se, učestvovati, ma voditi "sitne razgovore ni o čemu") jedna potpuno zahtevna kategorija za nas dve. Imale smo (i imamo ga i dalje) problem sa uspostavljanjem eye contact-a i razgovorom na teme lake: vreme, trendovi, zajednički prijatelji, poznanici, poznati, psihologija, parapsihologija i tome podobne crtice. Mingle ne traje dugo, tek nekoliko minuta, kao u prolazu, dok se ne ispije pola čaše nekog pića koji je na takvim prijemima glavni asesoar.
Well, drugarice i drugovi profesionalni mingleri, ja čak i ne pijem. Nikada i ništa. I nemam tu pravu meru (Aristotel se njome bavio gotovo do smrti) o tome kada pričanje o vremenu prelazi u previše ličnu priču, kada komentar o trendovima, koje ni ne pratim, počinje da bude jasno izražavanje stava, kada se priča o zajedničkim prijateljima (kao da ih pa imamo) pretvara u ogovaranje, kada sam previše prisvojila zajedničke poznanike, da li je neko poznat i koga izabrati iz tog čopora wannabes, psihologija mi je ozbiljna tema... Tu je kontakt pogledima gotovo nepostojeća kategorija, jer sam previše samoprekorna da bih bila ponosna na ono što izgovaram (a pritom ni ova stidljivost nije od koristi) i pogled najčešće prikačim za neki prigodan detalj u visini očiju mog sagovornika.
Preživela sam skup tako što je O (a boga mi i M i još neki) dobijala moje beskrajne SMS izveštaje o Miss Urednici koja se obukla u zavesu, o tome kako postoje ljudi koji su mingle sveli na nivo umetnosti i znaju da budu savršeni prijatelji dok im je pola čaše nekog pića, o sitnim nekulturnim skandalima... sve dok mi se nisu pridružili ljudi koje jaaaako dobro poznajem i držala sam ih se kao pijan plota. Pokušavali smo da dešifrujemo na kojim kanapeima je zaista losos a na kojima tek fino sečen nedozreo paradajz, čekirali neki mus sa đumbirom, pričali o stvarima koje su jednako bitne i meni i njima, smejali se i otišli kućama.
I samo da znate da ova moja priča definitivno nije mingle: ne držim u ruci nikakvo piće, ne zahteva dozu umerenosti, poznajemo se I guess i bila sam vrrrrlo ozbiljna i lična u priči. Malko su mi se obrazi zacrveneli... ali to je već neka druga priča. :)

Krenem...

... ti ja tako nekud. Eto da bih se kretala. Zaboravim da ponesem naočare, ne setim se da stavim slušalice na uši. Krenem kao hipnotisana prema nekom cilju. U određenim trenucima i ne osećam da hodam, imam utisak da zgrade mimo mene promiču, da se sve podredilo mojoj volji da se krećem. I nije baš da im pridajem značaja, ja i dalje hitam ka nekom tamo cilju.

U jednom trenutku shvatim da su zidovi dobili nove boje, a nebo odsjaj. Pogledam u staklo velikog izloga i tamo tih boja nema. One su, kao da sam usput pokupila neku čarobnu paučinu, izgleda zakačene za moje trepavice (kao hologram). Proveravam još jednom vrhove trepavica u sledećem izlogu i, začudo, deluju normalno. Ali, kada vratim pogled na zgrade, na grad, na nebo, tamo se i dalje prelivaju valere kao na nekom davno zaboravljenom crtežu iz detinjstva. Neverovatno!

Kada spustim kapke, ne doleću oni svici koji vole da se igraju u tami našeg pogleda. Jednostavno savili su krila, utulili svoje svetiljke i čekaju neki drugi trenutak. Verovatno onaj u kome će mi zgrade, grad, nebo, ljudi, biti obični... neprimetni.

Ostavljam za svice neki drugi sat u ovom danu i hvatam koracima svoje boje. Hodam očarana... đavoćegaznati kuda. :)

Nista ne verujem...

... onoj Skarlet O'Hari! Već danas mi je novi dan. U novom danu mi je nova torba. Na novoj torbi simboličan natpis koji šetam sa sobom: FAR FROM THE END IS THE BEGGINING. Držim ga se i vraćam se u fazu dobrog starog žonglera koji ume da se nosi sa situacijama: iz autobusa, sa ulice... whereever :)
Pisaćem popodne potpuno vraćena u normalNu :)

Zasad sa ovi(je)m naslovom

1. Lepota je dodir sa lepotom.

2. Kada sam sebe kroz tebe gledao, bio sam lep.

1. Od pamtiveka... od davnina... ono što najviše zadivljuje i najjače pokreće. Lepota u delima, u željama, u mogućem, u konkretnom, u umetnosti, u trenutku, u ostvarenom...

Nemam previše reči ovde, iznova sam zadivljena jednom slikom i sve sto mislim previše liči na povezane note da bi se moglo preneti na (elektronski) papir. Uživam u doživljenom i ne prestajem da se divim Klimtu. Moja fascinacija za večeras je "Poljubac"...

2. Snažan impuls, mogućnost da ti neko energiju koju pružiš preobrazi u čistu lepotu. Ukoliko je spontano - fantastično, ukoliko to nekome sa predumišljajem to pođe za rukom... hm, I'd rather be ugly for the rest of my life :)

Fragile

http://www.youtube.com/watch?v=x0dMBqtGtOU

If blood will flow when fresh and steel are one
Drying in the colour of the evening sun
Tomorrows rain will wash the stains away
But something in our minds will always stay

Perhaps this final act was meant
To clinch a lifetimes argument
That nothing comes from violence and nothing ever could
For all those born beneath an angry star
Lest we forget how fragile we are

On and on the rain will fall
Like tears from a star like tears from a star
On and on the rain will say
How fragile we are how fragile we are

On and on the rain will fall
Like tears from a star like tears from a star
On and on the rain will say
How fragile we are how fragile we are
How fragile we are how fragile we are...

Moje malo

Postoje dani kada detalji koje vazda primećujem umeju da bole. Oduvek mi je trebalo malo: malo da se rasplačem, malo da se nasmejem, malo da zasmejem, malo da se povredim, malo za modricu, malo za prijateljstvo, malo za podsticaj, malo za rastanak... tek jedan detalj, tek obična sitnica. Sećam se koliko je tih sitnica bilo u pesmama Ane Ahmatove da se devojčica V. i ja zarozamo... (Miku u ovom trenutku ne smem ni da spomenem!)
Danas sam krajičkom oka u autobusu "uhvatila" malo dijagnoze na jednoj otpusnoj listi. "Disordo personagi..." pisalo je na listu papira koji je držao neobično sitan čovek. Nekako uvučen u svoju nesreću koja je spolja bila obučena u braon sintetičku rolku, neshvatljivo skraćene teget plave štofane pantalone, dokolenice, papuče... Na glavi mu je bio najprljaviji crni kačket. A on... opuštenih mišića od lekova, ali ipak nekako krutog stava. Što sam ga više gledala, sve je više bolelo i moooolila sam bez reči čoveka koji je sedeo do mene da me ni slučajno ne dotakne kada lista svoje novine... ni to ne bih podnela... a onda su se sitnice ređale... ili su možda samo isplivavale iz tog mesta u duši u kojoj se talože boli... slika za slikom... korak po korak... danas je čaurica krhka i nema mi zaklona od sitnica.
Danas nema bega u paralelni svet od snova... nema mogućnosti za beg. Lepota je u oku posmatrača, a meni danas i lepota i grozota dolaze na isti način - bole.
Ostaću da stojim i čekam vetar... da pokrene i donese promene. Ovo je valjda ta druga strana za balans, malo tereta na drugom tasu moje apotekarske vage...
http://www.youtube.com/watch?v=qsTk2xp0nvY

Danas...

nisam u centru svoje pažnje. Previše je zanimljivo izvan čaurice i vratiću se u nju s mnoštvom "namirnica". Možda ću sutra biti rečitija... večeras - uživam u kiši :)

Osecam...

... da će se ove reči koje znam večeras splesti u jednu priču. Osećam... da će se zvati "Zamišljati". Osećam... da ću za neki dan morati da je doradim. Osećam... da će večeras biti jako teško da prestanem da loodim po tastaturi. Osećam... da će je pročitati uzak krug odabranih. Osećam... da se tako neću proslaviti :)

Popis...

... danas pravim ja:
1. Ruka koja daje uvek je iznad ruke koja prima.
2. Pametnim ljudima se ne događaju sitne gluposti.
3. Glupost je kontrarevolucionarna.

U trenutku izmeštene radnje ponašam se kao kod kuće. Možda i zbog toga što u celoj toj priči, gde je radnja nova a akteri ljudi koje ne poznajem, verujem samo svojim krilima. I nema mi drugog - jer tek povremeno iz sebe iskačem u svet i uvek se sebi vraćam sa jednom gomilicom kojekavih informacija za sažvakat'. Danas sam u svoju čauricu donela neke događaje moje "načitane" prijateljice T, jedan veliki komad dobre volje koju sam dobila od V, otvorenost za vlasnika najlepšeg zagrljaja i malo Coca-Cole iz limenke (za slučaj nužde) jer me goni neki kovitlac u stomaku. I tačno znam da ću na putu do kuće dok slušam muziku, nosim naočare i osmeh, biti okupirana ovim što sam unela u svoju školjku. A sutra... svako ponaosob dobiće moje usputno mišljenje o svemu i veliki komad ljubavi. Znaju da me ne nanosi vetar i ne ispira voda, i nisam od onih kuvarica koje ne daju svoje recepte.
Gore su navedeni glavni sastojci :) miksati ih redom koji vam najviše odgovara i aranžirati po želji :)

U...

... fazi sam skribomanskoj :) Blog-o-meni, blag-o-meni, danas izgleda ovako:

Idem ulicom i zviždućem: imam naočare, ljubičanstvenu majicu, torbu koju i dalje nisam promenila (T mi je vrlo suptilno ponudila da slobodno uzmem neku njenu koja mi se svidja:)), misli koje se menjaju čak i kad neću, neke silne melodije u glavi i osmeh na licu.

Ljudi me čudno gledaju a ja razmišljam o tome kako da napišem pesmu o ovoj svojoj džambas fazi... sa džambas mi se jedino rimuje talambas... :) Tjuti, B, tjuti, možda je bolje neka stanja ne definisati, kažem sama sebi i ne prestajem da koračam :)

Showing off :)

A onda je... mesec dana posle tog koncerta u Danasu izašao ovaj tekst :)

Nesagledive visine harmonije

Intonacija koja se diskretno nameće. Nemalo za njom vibracije glasnih žica stvaraju zvuk. Narušena tišina. Potom i drugo grlo daje od sebe glasa. Sinhrono stapanje i rastapanje. Prepuštaju se savršenstvu sopstvene melodike glasova. Jedan je u grču, možda i zbog nemogućnosti da podnese sklad perfektnog trenutka, drugi, pogleda uprtog u nebo. Svetost, naizgled neobičnog, perioda u vremenu.
Pesma bruji, šake su stisnute. Vrata, koja otvaraju put tradiciji, odškrinuta su diskretno I pružaju mogućnost da oči uživaju gledajući u tek rođeni vidik. Stojim naslonjena na dovratak slušajući odjek melodije i uživajući u prizoru koji se predamnom pruža. Ovde nikako nije reč o probuđenom patriotizmu. Naprotiv, samo se radi o ganutosti koju pobuđuje neverovatno saglasje dvojice Čačana. Braća Ratko i Radiša Teofilović u sebi nose kod kojim se odgoneta lepota tradicije temperamentnog Balkana. Svojom čulnošću razrešili su misteriju i predočili kako je lepota definitivno nekomplikovana, skromna, potpuna i suptilno nametljiva.
Njihov pogled u nebo nema veze sa lokal patriotskim uverenjima. Stičem utisak da su na taj način za milimetar bliži anđeoskom pojanju. Odabrali su put kojim smelo koračaju u nezaborav budućnosti, poštujući izobilje prošlosti. Ono, na šta na putu naiđu, nesebično nam daruju kroz jedinstvenu uzdrhtalost kada slože svoje glasove. A u tradiciji, o kojoj uzvišeno pevaju, mešaju se narečja i običaji, svirale i tapani. Ritam prošlosti biva oživljen grandioznom moći minimalizma postojanja: kroz saglasje.
Bilo da se udružuju pevajući „Oj Goro“ ili poskakuju intenzitet emocije „Zajdi, zajdi“ ili lagano plove po melodiji „Kaleš bre Anđo“, doživljaj je potpun, jer zajedno sa njima uzlećem u nesagledive visine harmonije.
A tu, u međurednim šapatima reči koje pevaju, nameću se snovi odsanjani i žal isplakan nekada davno. Ipak, distanca ne postoji: svi ti snovi i boli, svi pejzaži, sva svetost nudi nam se u njihovoj mogućnosti da osete jedan drugog, u talentu da nam u vazduhu, kroz suptilne titraje, iscrtaju bogatstvo nasleđenog. Kažu, umetnost iznova rađa samu sebe. Pitam se, koliko li su se puta rodili pevajući?
Izrečeno oduševljenje samo je utisak sramno neukog, pukog uživaoca u muzici. Možda sam ja prateći sopstveni tok, na nekoliko trenutaka uspela da osetim i da se srodim sa emocijom koja ih prožima. Dozvolili su mi da na kratko posetim novu dimenziju sistema vrednosti. Teofilovići definitivno čuvaju snove od zaborava, ostavljajući nam mogućnost da neke dolazeće, još neodsanjane, rodimo kao neverovatno fantazmogorične, ali ostvarive. Svaki put kada ih čujem na javi, grešno postojim kroz samo jedno osećanje: ponos!

Obecanje - ispunjenje

Pre nego sto je devojcica plava otisla u bijeli svijet, napravile smo spisak. Dole sledi necenzurisana verzija stranice/a iz mog tadasnjeg zelenog dnevnika sa Van Gogovom slikom na koricama:

25.04.2002.
22:02
četvrtak

Večeras smo Violeta, Jelena i ja bile na koncertu Teofilovića. Viki i ja u DKC-u pravimo TO DO listu, pre nego što ona odjeha na sunčano-glamurozno-elitno-obećavajući Kipar:
- otići u NS (Vuk Antić!!!)
- pozorište
- Tara (?)
- Mita i Deki
- Dovršiti tj. nastaviti, pošto dogodovštinama u zgradi 91 nikad kraja, "Sektor 91"
- Posetiti Snežinu betu. Sneža se 22. aprila porodila - carski rez - i rodila malu Lenu.
- Da uradimo nešto neobično - da se kresnemo - s' oproštenjem, na šta me je Bojana čudno pogledala
- Gay bar - X bar


I to je taj spisak my darling plaveti :)

Svetost

Već nekoliko dana nameravam da pišem o tome kako mirisi u meni bude najsnažnije asocijacije, a danas sam zaista želela da pišem o onome koji me vraća u bezbrigu i radost, rečju: u detinjstvo. Ali, to ostavljam za neki drugi, smireniji trenutak, jer pisanje o tom dobu me i zaslužuje takvu - smirenu.
Možda bih mahinalno već ovu rečenicu počela sa "nažalost" ali ga ukidam zato što ću pisati o istini, a tu "nažalosti" mesta nema. Ona definitivno otvara oči, skida koprenu od snova o idealnom i utire naš put na pravu stranu. Uopšte ne želim da je se klonim i da mi je serviraju u oblandama slatkorečivosti. Cenim je u klot varijanti, bez puno uvijanja, čistu i jednostavnu, kakva je i ona sama. Doživim je snažno: nad nekom se rasplačem, neka me razoruža mentalno, neka probudi a neka da snagu da marširam smelo :) Ona koju sam danas uvidela neće me naterati na plač, nije me razoružala... malčice me je probudila i dala snagu da ( zasad samo po tastaturi) marširam smelo. Nije mi jednostavno da živim sa njom, baš onoliko koliko mi je bilo komplikovano da živim bez nje.
Jin i Jang danas imaju smisla i pomalo ih se držim kao pijan plota, ali i to samo dok ne nađem pravi smisao one istine koja mi se danas podala. Do tada ću tražiti odgovor na pitanje zašto je ljudima lakše da sebi komplikuju život lažima nego da ga bogate istinom... Do tada ću se pitati zašto najveći zagovornici istine na rečima, ne poštuju njenu svetost na delima... Do tada će mi pomalo biti teško što devojčica V. nije ovde da sa njom filozofiram na ovu temu... Do tada ću se pitati dokle će ljudi kod mene na sitnicama da padaju (čak i kada im se čini da su veliki)...
U jednom prethodnom postu napisah kako treba ceniti različitosti i sada moram da se ogradim: ne cenim one koji se služe neistinama.
Ovo pisanije zaista pomaže da saznam nešto više o sebi, da se suočim sa svojim istinama i bolje definišem ono što jesam.
Ovaj blog služi da bih upoznala sebe!
BLOG-o-meni!!! :)

U Beogradu...

... baš kao da ja upravljam vremenom, svako malo smenuju se kiša i sunce.

Salata for the road...

... možda će mi neko blog posprdno preimenovati u "Blog srpske domaćice" posle ovog posta, ali ja ne mogu da odolim da ispišem ovaj recept koji nije egzotičan u smislu utemeljenjog porekla u nekom dalekom geografskom kraju. Egzotičan je u sočnosti i slasti :)

Potrebno je:
1 dinja (hladna i isečena na kockice)
1 limun (isceđen i spreman da se sa dinjom druži)
prstohvat začina (mora biti omiljeni, da bi ovaj spoj dinje i limuna imao naznake prepoznatljivog vam ukusa)

Promešajte sve (prstima preferably) i konzumirajte bez zadrške (prstima preferably). Limun će istaći slatkoću dinjinog jezgra, a začini će se već sami snaći u tom duetu :)

Lekcija zvana ALI

U petak uveče u autobusu sasvim slučajno srela sam se sa drugaricom s kojom sam tokom jedne sezone išla na aerobik. Ona je mlađa (što i nije nemoguće :)) od mene, prelepa, nasmejana vlasnica blaženog izraza lica. Da, ona je i gluva! Pričala mi je svojim polurazumljivim glasovima o tome da ima dečka, da radi kao frizer, da ne voli vrućine, da je pre nekoliko dana, zbog toga što su cigančići polomili nekoliko stakala na noćnom autobusu, ostala potpuno sama na jednoj vazda pustoj stanici, da se plašila (jer vrištanje za nju ne postoji kao opcija dozivanja u pomoć), da voli odbojku (zapravo se vraćala sa utakmice na kojoj je naša reprezentacija pobedila) ali da ne ume da artikuliše svoje navijanje i pre nego što smo se rastale konstatovala je da sam lepa jer sam srećna. Nisam mogla da verujem šta mi govori devojčica (ona to stvarno jeste) koja mi je svaku svoju reč koju nisam razumela strpljivo ukucavala kao poruku na mobilnom telefonu i koja je razumela i reagovala smehom na sve moje šale.
Pitam se kolika je jačina volje i snaga duha potrebna da se prevaziđe činjenica da u svakoj situaciji u kojoj se nađe ona mora da se suoči sa svojim velikim životnim ALI, pritom se ne nadajući da "vreme leči sve" jer ona sa svojom gluvoćom živi. Pitam se i šta njoj može uticati na raspoloženje? Mene ponekad ujutro probudi muzika i to je dovoljno za osmeh. Od sveg tog diiiivnog spleta nota i reči ona oseća samo udare basa i teško prati ritam... A onda sam se setila i Vlade i moje AnnMary i miliona drugih ljudi koji pokazuju neverovatne ljudske osobine poput istrajnosti, volje za životom (čak i kada je on takav kakav je njihov), radosti, upornosti, želje... i moraju da ih primene čak i kada rade nešto krajnje banalno poput vezivanja pertli na patikama ili izgovaranja malo komplikovanije reči. Da li se bude u toku noći kada se okreću s jedne strane na drugu, da li im je za to potrebna nadnaravna koncentracija? Da li ta moja drugarica makar u snovima može da čuje neke artikulisane zvuke i kontinuiranu lepotu muzike...?
Žalila sam se u nekom od prethodnih postova da mi je veliki problem da čekam... sa potpunom svešću ovoga što sam napisala pristajem da čekam, pristajem da prihvatim lekciju o strpljenju kao velikoj životnoj mudrosti!

Cika Jova Zmaj (u mom citanju)

Gle kako je Bojka velika devojka!
Eno joj je ruka stigla do jabuka.

Na to Bojka dovikuje cisto malo ljuta:
"Ta, nisam ja velika, ja sam podstaknuta!"

:)

On my way home...

... u ovoj situaciji emotivne (ne)svesti, trudim se da što više trošim tu ludu energiju, ali i da se distanciram od ljudi. U toj power walk šetnji uvek imam naočare za sunce i uvek slušam muziku. Ljude s kojima se mimoilazim posmatram kao pantomimičare... Ipak, neki Turci iz belog kombija uradili su sve da privuku moju pažnju dok su čekali da im semafor "da" zeleno. Nisam davala značaja njihovim željama, samo sam pomislila: "OMG! Zar da se stavim u isti koš s Minčićkama (koje se na FB sve nešto sa nekim Sulejmanima sprijateljuju :)"... Ali, olakšanje je stiglo kada sam shvatila da beli kombi ima čačansku registraciju i... tu ova priča (Thank God!) gubi smisao (a i moju vezu sa Minčićkama).

:)

Negde...

Kada odu zvezde - počinje dan,
gde ustukne stvarnost - počinje san.

Kad nestane želja - život je bled,
u osmesima vijori - sreće sled.
BG :)

Negde u vremenu, nebitnom u smislu kostima, sprava i aždaja, rađaju se želje. U početku, mnogo pre reči, od njih je stvoren iskon. Trenutno mislim o tome da li moja želja može biti nečije ostvarenje... ili nečija želja moje...

Iz haosa u red

Ponekad pomislim da se iz situacija u kojima smo uzdrmani posle izvesnog vremena rađamo novi, sa drugačijim poretkom misli. Kada se, kao u onoj snežnoj kugli, sve čestice tog haosa slegnu, pogled nam dopire dalje, misli imaju kristalniji poredak a duša... ritam smiraja. Valjda je to stanje mudrosti... Sve je kristalno jasno i prozirno. Svaka čast onima koji uspeju da zadrže i održe to stanje, da se izmeste od stvarnosti i svet zauvek posmatraju bistrijim pogledom, da na dlanu saznanja drže jasniju sliku.
Ali, svako od nas ima svoj put, svoj način da dosegne cilj. Onaj koji je isti za sve, jer istina je jedna. I ništa nije dovoljno virtualno da joj ne podleže.
Ne plašim se onoga što će mi pogled zateći, samo... ne umem da čekam :)

The One Who Rings In Green Tones Only

P.S.
Olja voli M-Joy sa alpskim mlekom... tu jedino voli :))))))

Ponekad...

... je nemoguće promašiti...

Odmotavanje...

... kako je čudna sva ta priča o energijama i uklopljivosti... neke te uvuku... nekima se prepuštaš... možda radim najgluplju stvar na svetu i pokušavam da odredim ono što se odrednicama ne da... ali potpuno sam ganuta saznanjem da u mom životu postoje ljudi koji će (kako god) uvek biti tu i davati boju onome što sam...
ON zato što grli najbolje na svetu!
Devojčica Vejl zato što rastemo zajedno, a ta vrsta blizine je nenarušiva (luv ya!)! Ne znamo se čitavog života... ali to je samo formalno, volim da sam oblak u njenim "Stenama" i volim da s vrha zgrade dopire naše obeznanjivanje od smeha. U stvari, kad malo bolje razmislim... bile su samo dve situacije u kojima nam problemi nisu izgledali smešni. V, isključi centralno (ne znam otkud mi, od tooooliko stvari, baš OVO pade na pamet!)!
Moja premudra kuma V zato što je jaka a nepopustljiva u svojoj nameri da poklekne samo pred onim ko joj pored ljubavi, mudrosti i duhovnog ispunjenja (ne odustaje od ideje da voli vagabunde) ponuditi soliter u ključnom trenutku!
My sis AnnMarry sa kojom delim jednu fantastičnu radost. Bila je na ivici da izgubi život, nije imala snage za veru, a danas u svakom kontaktu pošalje po jedan smajlić... sasvim dovoljno za oporavak (ovde su radosnice najkrupnije).
Do bola blesava nam druga kuma A koja nikada nije znala šta hoće, naročito sad kada ima svu slobodu ovog sveta!
Kumica N koja fantastično "škraba" po mojim rukama i majicama (:))!
Vrlo konkretna umetnica J s kojom najlepše komuniciram pogledima i pričam o apstraktnom! Long time no see, though...
Alapačinjo koji se od skoro pokazao kao izvor pozitivne energije. Naša "katarza" biće vidljiva svima (nadajmo se) i, oh yeah, ove godine jedemo onaj sladoled u HN, dosadni stvore :) (cico, izvini, ali sve za umetnos')!
Imenjakinja i sestra po laptopu koja me pušta da zlobno ironišem do beskraja (čak sam joj i zabavna), s kojom delim veeelike tajne i još veće osmehe.
T sa kojom sam uvela novo značenje pojma "načitanost".
ZP koga obožavam do imbecilnosti i nazad. Prepametan i hugable :)

I nekoliko onih koji se naziru (1) zvizzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzzz 2) "nisam nista mislio, nista ne mislim, nista necu misliti..."), sada kada su "prozori" zamagljeni od mog skakanja... uz... http://www.youtube.com/watch?v=fpzNV-cwT1U

Autorka iz...

... apsolutli zviiiiiiiizzzzzzzzzzzzzzzzzzzz.

Klikeravo

Postoji li stvar nesavršena samo zato što je veća od savršenstva? Istina je kategorija koja se noćas razliva u svim pojavim oblicima i ja reagujem...

Probuđena u nespavanju,
podignuta u letu,
na poklon sam dobila mogućnost da vidim jedan korak dalje od budućnosti.
U tim pričanjima najviše diže razmena sitnica,
koje daju snagu.
Baš kao nekada kada sam kao devojčica
mislila da se najbolje pobeđuje najlepšim klikerima.

OK, igru znamo, OK i stvarnost je takva kakva jeste... ali sitnice... one su neočekivano lepozračne, upotrebljive, podatne... Kako je lepo igrati se smislovima i voleti od iskona - iz vulkana kojim večito nadiru neki novi osećaji, iz epicentra svih potresa.

Utroba torbe :)

Danas je četvrti dan kako ne menjam torbu a sadržaj u njoj se povećava. Situacija je povoljna jer je moja torbet'na zaista pozamašna, dovoljna da u sebe primi plastificiranu fasciklu sa dokumentima, BIOTHERM PURE parfem, jedan antipespirant, dva para ključeva, dva mobilna telefona, dve knjige (Bariko i Makjuan), jedan Bulgari parfem (ukupno ih dva), nekoliko pakovanja maramica od kojih jedno s vlažnim, lepezu, naočare, veliki zeleni novčanik i još nekoliko besposlenih torbica koje pored sitnine kriju sve i svašta... I, naravno, hit dana: žvake sa ukusom cimeta u limenoj kutijici koje zveckaju pri svakom pokretu i zbog toga su mi još draže :) Kad zanemarimo sadržaj, mnogo bitnije u celoj ovoj priči ostaje pitanje zbog čega je ne menjam... Well u haosu (ne)svesti o sebi plašim se da ću nešto zaboraviti da ponesem sa sobom (baš kao što sam juče zaboravila na zakazani manikir). Ta torba je danas sa mnom i Alapačinjom bila u bioskopu da čami u mraku dok mi gledamo "Henkoka" :) neverovatna priča u suštini, loše realizovana na velikom platnu. Nakićena aluzijama i prepuna opštih mesta... Njena lepota je u tome što sada znam da svakoj od nas nedostaje superheroj. Ja sam svog imenovala i... osmehnuo mi se vrlo zadovoljno :) nije da nije... i ja sam :)

Kad si svestan...

... lupi tada dlan o dlan!

(Ja nisam, zato mi je valjda glava naslonjena na ruku, pogled uprt u daljine, a glavom tumaraju sanjarije :))

Beginning is the binning is beginning

Na početku postoji samo volja ove autorke da svoje misli prenese na elektronski papir... Ona nema ambicije (iako ima laptop), ona nije zagledana u prošlost i ne zna da analizira, ona gleda samo napred i teško hendluje svoje pojavne oblike guske kroz koje ponekad prolazi.
Ali, gnušam se povoda da o sebi govorim u trećem licu i javno priznajem da bi sa tim pojavnim oblikom lakše izlazila na kraj da ne predstavlja suprotnost svega što jesam, u šta polažem i u šta verujem. Ne pomaže ni hipnoza ni regresija (jer guska je guska), ne želim ni da se upoređujem da bih našla rešenje.
Dobila sam savet da iskoristim dragocenu priliku za let (i onako nam je, kaže moja savetnica, previše onih "ukakanih" trenutaka u životu) i da za sindrom guske uvek ima vremena. Ipak, ovaj sindrom previše je veliki teg da bih poletela... Možda jednom i počnem da živim ostvarenje brižljivo smišljenih životnih planova... a možda to i ne bi bio život onda...