... u ovom mom koračanju ni traga. Srećem neku drugu decu. Nisu obla i nemaju ruzičastu kožu i rumene obraze. Ova koju srećem šarena su i musava od prljavštine. Koža im je tamna i govore jezikom koji odumire. Jezikom u koji su se, kako civilizacija nameće norme koje im ne dozvoljavaju svetu umetnost lutanja, useljavaju reči poput "automatski", "dom zdravlja" ili "mesna zajednica".
A baš taj njihov tako ću(o)ćorav način da pričaju o svemu svedok je onoga kuda su prošli, onoga što su videli i onoga čemu su dali ime. Na tom putu ništa nije bilo automatski, nije se moglo tako. Čerga nosi suviše veliku energiju da bi bilo šta moglo biti automatski u njihovom životu. Svoje boli i boljke lečili su drugačije: kod čergarskih znalaca i željom da im bude bolje, strašću da žive i sutra i ljubavlju prema životu. A njihova zajednica nije bila ni u jednom mestu, bila je oko vatre: na prvom polju pod suncem i mesecom... Zajednica je bila u volji da prate smer točka koji se kotrlja u određenom pravcu: onom u kome nema nikakvih prepreka da se prati ritam snova.
Niko ih takve ne želi u komšiluku (bez licemerja, ni ja)... ali, oni i nisu komšiluk, oni su gosti koji dele sa vama zajednički trenutak i nestaju - to im je suština...
http://www.youtube.com/watch?v=LT5FWaPuVus
***
Pričajući sa jednim mudrim sagovornikom o velikom susretu koji mi se desio krajem maja dobila sam savet da prespavam pa da tek onda napišem tekst... Ono što sam mu pričala dešifrovao je kao zaljubljenosti koja će, kako je govorio, proći kada se utisci slegnu. Zato sam i danas iz rukava izvadila ovu 2nd best priču dana. Ona važnija, u koju sam još zaljubljena, tiče se jučerašnjeg susreta zbog kog sam poootpuno zaboravila vreme i uživala u sopstvenoj svetosti - kumstvu!
Sunday, August 31, 2008
Friday, August 29, 2008
Dok sam se...
... spremala da pišem o temi koja je uspela da mi razvije misli u celinu, neko je prošao hodnikom i zviždukao "Fly Me To The Moon". Standard mog detinjstva, pesma koju sam besomučno slušala dok je M. spremala svoj repertoar kao prijemni za džez odsek i koju i dalje besomučno slušam u svim izvedbama i reinkarnacijama.
I baš ona, odvela me je da s druge strane sagledam ono o čemu sam želela da pišem (pomalo besna). U jednom od ranijih postova obećala sam kako ću obraditi temu Lubardinih slika otkrivenih u truleži i đubretu njegove kuće na Senjaku. Bila sam zgoržena... i dalje jesam... Nisam mu dorasla, ali kao sujetna autorka nekih tamo kratkih priča, koja zadrhti deep inside pred činjenicom da ni mnogo veća umetnička dela nisu imuna sticajima čudnih okolnosti, jednostavno moram da pišem o ovome. Sa V. sam pre neki dan, zadivljena jednom slikom koja se mora preimenovati u ime moje drugarice, pričala o tome kako se umetnici osećaju kada prodaju sliku... kada se od dela na neki način razdvajaju. I bez obzira na to što mnogi od njih objašnjavaju kako im je drago kada se neko pronađe u njihovoj npr. slici i da im je zbog toga lakše da je prodaju, meni to i dalje deluje strašno. A onda ta dela pronađena u memli, koju je veliki slikar ostavio, koja smo mi zapostavili, potpuno su me sablaznila. Verovatno bih se priklonila svima onima koji bi, u to ime, na lomači spalili svaki trag koji ostave u naletu inspiracije ili nemogućnosti da sa svetom komuniciraju drugačije do kroz reč, sliku, notu... samo da im ne bude tako nedostojan kraj.
"Fly Me To The Moon" je u tom smislu savršen vapaj onih koji imaju način ali možda nemaju inspiraciju ili snagu u volji da otpočnu ili okončaju započeto delo. Ako ikada odlučim da obznanim svetu da sam uzletala do meseca, i to u pričama koje nemaju početka ni kraja, znači da sam postala dovoljno jaka da koračam i bez onog što sam od sebe otkinula i spustila papir.
A možda samo previše dramim i tražim izgovor da to ipak ne uradim...
Dobro veče razume, gde god da si :)
http://www.youtube.com/watch?v=g1HJ7Tr1NXg
I baš ona, odvela me je da s druge strane sagledam ono o čemu sam želela da pišem (pomalo besna). U jednom od ranijih postova obećala sam kako ću obraditi temu Lubardinih slika otkrivenih u truleži i đubretu njegove kuće na Senjaku. Bila sam zgoržena... i dalje jesam... Nisam mu dorasla, ali kao sujetna autorka nekih tamo kratkih priča, koja zadrhti deep inside pred činjenicom da ni mnogo veća umetnička dela nisu imuna sticajima čudnih okolnosti, jednostavno moram da pišem o ovome. Sa V. sam pre neki dan, zadivljena jednom slikom koja se mora preimenovati u ime moje drugarice, pričala o tome kako se umetnici osećaju kada prodaju sliku... kada se od dela na neki način razdvajaju. I bez obzira na to što mnogi od njih objašnjavaju kako im je drago kada se neko pronađe u njihovoj npr. slici i da im je zbog toga lakše da je prodaju, meni to i dalje deluje strašno. A onda ta dela pronađena u memli, koju je veliki slikar ostavio, koja smo mi zapostavili, potpuno su me sablaznila. Verovatno bih se priklonila svima onima koji bi, u to ime, na lomači spalili svaki trag koji ostave u naletu inspiracije ili nemogućnosti da sa svetom komuniciraju drugačije do kroz reč, sliku, notu... samo da im ne bude tako nedostojan kraj.
"Fly Me To The Moon" je u tom smislu savršen vapaj onih koji imaju način ali možda nemaju inspiraciju ili snagu u volji da otpočnu ili okončaju započeto delo. Ako ikada odlučim da obznanim svetu da sam uzletala do meseca, i to u pričama koje nemaju početka ni kraja, znači da sam postala dovoljno jaka da koračam i bez onog što sam od sebe otkinula i spustila papir.
A možda samo previše dramim i tražim izgovor da to ipak ne uradim...
Dobro veče razume, gde god da si :)
http://www.youtube.com/watch?v=g1HJ7Tr1NXg
Wednesday, August 27, 2008
Mimo...
... mojih ovlašnih planova vezanih za ovaj blog (držim ih u odeljku "samo spontano i iskreno") večeras će na velika vrata u njega ušetati izvesna ex-koleginica R. i to ni manje ni više do svojim filozofskim pristupom poslu. Na tome bih se zapravo zahvalila S. koja mi je tu veliku mudrost prenela danas :)
U novinama za koje sam radila, pokatkad se događalo da se selekcija na određena radna mesta vrši na jaaaako čudan način (npr: dobili smo coffie machine, pa kafe kuvarica biva unapređena u marketinškog maga...). Među njima je i R, nepoznate vokacije pređašnje koja je postala producent, žena čije prvo marketinško pravilo glasi:
KO HOČE - HOČE, KO NEČE NEČE :)
Upravo ova rečenica, pored priče, tračarenja, smejanja i razumevanja sa S, uokvirila je današnji dan. Neobičan u svim svojim pojavnim oblicima ipak mi je dozvolio da završim koračanje kroz sve njegove scenografije i sate. A u tom hodu, dok sam jurcala da se nađem sa S, jedan prodavac diskova u Tašmajdanskom parku dobacio mi je da usporim. Dok su mi noge i dalje grabile ka mestu sastanka, na tren sam okrenula glavu i posvetila mu pogled. Šeretski se nasmejao a ja u svom džambas fazonu samo produžila dalje, parkirajući palčeve u zadnje džepove farmerki. To je odnedavno moja verzija metodologije kojom postižem duhovni mir. Ona poza u kojoj izdasi donose pročišćenje, a udasi volju za životom.
I, ko hoče sa mnom takvom - hoče, ko neče - neče :)
Soundtrack of the day donosi mi sreću jer miriše na V:
http://www.youtube.com/watch?v=PhGdAPibZOo
U novinama za koje sam radila, pokatkad se događalo da se selekcija na određena radna mesta vrši na jaaaako čudan način (npr: dobili smo coffie machine, pa kafe kuvarica biva unapređena u marketinškog maga...). Među njima je i R, nepoznate vokacije pređašnje koja je postala producent, žena čije prvo marketinško pravilo glasi:
KO HOČE - HOČE, KO NEČE NEČE :)
Upravo ova rečenica, pored priče, tračarenja, smejanja i razumevanja sa S, uokvirila je današnji dan. Neobičan u svim svojim pojavnim oblicima ipak mi je dozvolio da završim koračanje kroz sve njegove scenografije i sate. A u tom hodu, dok sam jurcala da se nađem sa S, jedan prodavac diskova u Tašmajdanskom parku dobacio mi je da usporim. Dok su mi noge i dalje grabile ka mestu sastanka, na tren sam okrenula glavu i posvetila mu pogled. Šeretski se nasmejao a ja u svom džambas fazonu samo produžila dalje, parkirajući palčeve u zadnje džepove farmerki. To je odnedavno moja verzija metodologije kojom postižem duhovni mir. Ona poza u kojoj izdasi donose pročišćenje, a udasi volju za životom.
I, ko hoče sa mnom takvom - hoče, ko neče - neče :)
Soundtrack of the day donosi mi sreću jer miriše na V:
http://www.youtube.com/watch?v=PhGdAPibZOo
Monday, August 25, 2008
Jednodnevna...
... misija u životu leptira daje povoda za čitavu teoriju o njegovom uticaju na svet. A u njegovom svetu dan je večnost: bezgranični broj lepeta krilima, nebrojeno mnogo cvetnog praha, rađanje, dan, rad, ljubav, noć i kraj koji ga čeka sledećeg jutra.
Mi nismo leptiri, stalno mantram svojoj podsvesti koja ima tendenciju da živi od dnevnih teorija. Nekada i prikočim, a nekada je to samo dodatni gas na papučici trenutnog stanja mog "razuma". Ipak, onim što živim preovladava duhovni mir. Čak i ako je inspiracija nešto što dobijamo u količinama u kojima naš dlan može da je prenese od početka do kraja puta bez prosipanja, s punim pravom mogu reći da sam i sama koračala punih dlanova. I poštovala te trenutke svojim jedinim načinom: ostavljajući trag od reči na nekakvim listovima.
To je ujedno i sve što je od tih trenutaka ostalo. Nema ih u sećanju. Previše su kratki, previše intenzivni, previše nestvarni da bi ih pamtila. I previše vremena prođe između dva čitanja tih zapisa, jer previše je događaja koji se snagom svoje lepote ne daju izbrisati zaboravom.
Za sve one koji mojim leptiri ma ne daju da miruju i otimaju od zaborava trenutke koji vraćaju osmeh na lice:
Friday, August 22, 2008
Postoje...
... eto i ti ritmovi spolja koji nekada bubnje jače od ovih mojih u željama i planovima. Danas sam im se prepustila i oćutala sve zastoje u saobraćaju i ostale okolnosti koje su me usporile da u dan zakoračim tempom kojim mogu. Nije ni to nekada loše. Išla sam, sluđena od avgustovske žege, niz dlaku, možda umorna da se opirem okolnostima. Na kraju, ipak sam uspela da ostvarim sve želje i čekiram planove u imaginarnom rokovniku. Usput sam, na jednoj od destinacija naišla na Cicu koja je uspela da omaci tri plavooka mačeta. Odavno sam usvojila mačke kao nepogrešiv način da si ulepšam dane. Tako je bilo i danas: njen pogled, njena dlaka, njeni mačići, prrrrredenje bili su dovoljni da se sreća i milina (kao da se pakuju u kesicama na kojima piše "instant") razliju kroz mene. Od tada ćutim. Pošaljem i razmenim tek po nekoliko reči sa ljudima koje volim. A kada mi enter dohvati dugme "objavi post" otići ću da koračam, moleći život da sa mnom večeras pleše slow.
Takve sam volje...
Wednesday, August 20, 2008
Ima dana...
... baš kao što je ovaj, kada mi život čine fragmenti, slike koje čekaju da budu završene. Kao da je svaki od tih delića zapravo delo nastalo drugačijom tehnikom, parče neke zasebne priče:
Slika 1. (akvarel)
Budim se i u dodiru sa svetlošću u pogledu mi se razlivaju boje. Dok se istežem one se lagano slažu u vodnjikavu sliku stvarnosti. Nikad ne žurim sa buđenjem, puštam da se nijanse same uklope onakve kakve jesu, jer jedino tada svet ima smisla. Svet iscrtan stvarnošću neće nas odvesti u zabludu i iluziju. Onaj koji crtamo svojim idealima dobar je jedino kao cilj kome stremimo, tu nema mesta za realnost, to je mesto u kome tajne želje žive slobodno, obgrljene snovima i mogućnošću ostvarenja. Mi smo realizacija.
Slika 2. (ulje na platnu)
Pogled mi dodiruje pejzaže koji se smenjuju. Iskaču predamnom jasni i snažni u bojama i ređaju se dok autobus pokušava da stigne u grad. I upravo to magličasto sivilo grada koje se nazire u pozadini zajedničko je za sve krajolike upečatljivo masnih boja. Svaki put kada mi se dodirnu trepavice odlažem novu fotografiju u odeljku sećanja. Ja sam samo puki posmatrač pokretnih slika koje su nastale pošto se uljana boja fiksirala na platnu.
Slika 3. (gvaš)
Dok sam sedela za računarom i pokušala da radim jedna ruka spustila se na moju. Emocije su opet oživljene i dodat je novi sloj lepljive slasti iskrenih osećaja. Odmah zatim jedan bistrooki pogled upleo se sa mojim. Novi sloj osećaja počeo je da me regeneriše sasvim i izmamio osmeh koji mi je bio uzvraćen. Nije instant, iskren je i podiže. Onda su se ta usta otvorila i dobila sam i tople reči, baš one koje će mi misli vratiti u prapočetke i oblepiti me novim, nepromočivim slojem, u borbi za ljubav. Uzvratila sam reči, osmeh, ljubav u pogledu, toplinu svesadržiteljku. Posle kratke stanke, osetila sam tople ruke koje me grle i telo koje se uz mene privija otpozadi. Kao da mi ispunjava najtanije želje, taj poriv da se nađemo u zagrljaju kupio me je i oporavio sasvim. Novi slojevi počeli su da se rađaju sami, bez mojih smernica, bez ičijih upliva. Okrenula sam se i svoje ruke uključila u zagrljaj. Osmeh nam nije silazio sa lica. Maša nam je danas bila u kancelariji.
Slika 4. (freskoslikarstvo)
Uz pomoć vizantijsko plavog, zlatnog, bordo i braon radim na tome da prethodne tri slike otmem zaboravu. Slažem ih u slojevima u svoje sećanje. Tako preklopljene ostaviću preko noći i pustiti snove da se roje. Možda ću u toj kanonadi mogućeg dobiti odgovore i završetke svih danas započetih priča. A možda ću (avaj!) morati da čekam malo duže ne bih li ih uramila u zaključke o smislu života.
Slika 1. (akvarel)
Budim se i u dodiru sa svetlošću u pogledu mi se razlivaju boje. Dok se istežem one se lagano slažu u vodnjikavu sliku stvarnosti. Nikad ne žurim sa buđenjem, puštam da se nijanse same uklope onakve kakve jesu, jer jedino tada svet ima smisla. Svet iscrtan stvarnošću neće nas odvesti u zabludu i iluziju. Onaj koji crtamo svojim idealima dobar je jedino kao cilj kome stremimo, tu nema mesta za realnost, to je mesto u kome tajne želje žive slobodno, obgrljene snovima i mogućnošću ostvarenja. Mi smo realizacija.
Slika 2. (ulje na platnu)
Pogled mi dodiruje pejzaže koji se smenjuju. Iskaču predamnom jasni i snažni u bojama i ređaju se dok autobus pokušava da stigne u grad. I upravo to magličasto sivilo grada koje se nazire u pozadini zajedničko je za sve krajolike upečatljivo masnih boja. Svaki put kada mi se dodirnu trepavice odlažem novu fotografiju u odeljku sećanja. Ja sam samo puki posmatrač pokretnih slika koje su nastale pošto se uljana boja fiksirala na platnu.
Slika 3. (gvaš)
Dok sam sedela za računarom i pokušala da radim jedna ruka spustila se na moju. Emocije su opet oživljene i dodat je novi sloj lepljive slasti iskrenih osećaja. Odmah zatim jedan bistrooki pogled upleo se sa mojim. Novi sloj osećaja počeo je da me regeneriše sasvim i izmamio osmeh koji mi je bio uzvraćen. Nije instant, iskren je i podiže. Onda su se ta usta otvorila i dobila sam i tople reči, baš one koje će mi misli vratiti u prapočetke i oblepiti me novim, nepromočivim slojem, u borbi za ljubav. Uzvratila sam reči, osmeh, ljubav u pogledu, toplinu svesadržiteljku. Posle kratke stanke, osetila sam tople ruke koje me grle i telo koje se uz mene privija otpozadi. Kao da mi ispunjava najtanije želje, taj poriv da se nađemo u zagrljaju kupio me je i oporavio sasvim. Novi slojevi počeli su da se rađaju sami, bez mojih smernica, bez ičijih upliva. Okrenula sam se i svoje ruke uključila u zagrljaj. Osmeh nam nije silazio sa lica. Maša nam je danas bila u kancelariji.
Slika 4. (freskoslikarstvo)
Uz pomoć vizantijsko plavog, zlatnog, bordo i braon radim na tome da prethodne tri slike otmem zaboravu. Slažem ih u slojevima u svoje sećanje. Tako preklopljene ostaviću preko noći i pustiti snove da se roje. Možda ću u toj kanonadi mogućeg dobiti odgovore i završetke svih danas započetih priča. A možda ću (avaj!) morati da čekam malo duže ne bih li ih uramila u zaključke o smislu života.
Monday, August 18, 2008
Najčešće...
... nemam predumišljaj kada dolazim ovde. Jednostavno se prijavim i tipke krenu da zveče pod udarima prstiju.
Ne plašim se ničega toliko do od tišine u mislima i prostoru koja ume da mi se uvuče kao strah u kosti. A onda rabim reči, koračam napred i grabim smislove samo da ne dozvolim tišini i ništavilu da uzmu maha. Prebiram po poeziji, tim savršenim sklopovima, zatvaram oči i puštam da se misli razbeže i da ih skupim u reči. Onda i smisao doplovi kao olakšanje, kao garant da od tišine ostaju samo korisni tragovi nalik pramenovima magle kada sunce sine tokom zimskih dana.
Možda baš kao sad...
Sunday, August 17, 2008
Krajnje je vreme...
... da se, makar u rečima, ukažem na svom dragom blogu :) Dovoljno dugo sam bila samo zeleno okce koje viri kroz četvrtastu špijunku, krajnje je vreme da ostavim svoj trag od reči.
Vraćena u Beograd, u zelene kvadratne metre, i čekam da sutra ponovo počne rutina koju ću rado razbijati novim hodanjem i novom (starom) muzikom.
Današnji ritam (baš kao i ritmovi prethodnih dana) ne da se rečima tako lako... a možda sam i ja zaboravila kako da krenem ukorak s njim. Dok ga ne osetim, dok se ne poistovetim, pažljivo ću birati reči za kolekciju priča o snovima, o tome kako odbijam da kupujem knjige na čijim je koricama ime autora napisano većim fontom od naslova, o pogledima, o nedosanjanom, o doživljenom, o prežvakanom, o preboljenom, o prevaziđenom... o stenama, minđušama, šumovima, mirisima... o svakoj sitnici koja mi život čini velikim čudom.
Dok pedometar ne počne da mi broji korake, ja ću prebirati po mislima... i pisaću o svemu na šta naiđem: da se zaštitim od zala i prizovem sreću.
Tako to ide kad ne umeš da ćutiš :)
Sunday, August 10, 2008
U napadima...
... screebomanije nedostaje mi laptop i mogućnost da ono što osećam odmah prolijem po ovom e-papiru i da sve bude OK. Ali, neke okolnosti jače su od naših želja... ja se zato tek nekoliko puta promeškoljim u stolici (da ne budem sumnjiva ostalim tooristima), uzmem gutljaj svoje cedžene naranđe i požalim se M. Onda se fino dohvatim naslona na stolici i uživam u tome što me grančica jedne tuje uporno golica po ruci.
E, a do tad se u glavi već razvila nova priča i, sada kada je torta napravljena i napola pojedena, ja s mirom mogu da prebrojim sve fleke na odeći koje su za njom ostale. Jedno 3-4 na trenerci i nekoliko ogromantnih na majici. Šta da radim: unosim celu sebe u koohanje i ne mislim da u tome ima išta loše. Možda je to zbog toga što ne mogu biti naročito okretna u tuđoj kuhinji a možda i zbog toga što n'umem biti naročito okretna (tačka).
I tu, u trenutku svesti o sebi, počinjem da se divim onim pripadnicama ženskoga roda koje u nekoliko pirueta naprave fantastičan obrok sa sve štiklama od npr. 8 cm koje komplimentiraju svakom oku koje se u kuhinji zatekne. Ovako, M je imao slobodno pre podne a ja volju da mu tortu za rođendan napravim :)
A za te fleke više niko ni ne brine, samo je jedno jasno: nikad od mene Mirjana Bobić Mojsilović biti neće :)
E, a do tad se u glavi već razvila nova priča i, sada kada je torta napravljena i napola pojedena, ja s mirom mogu da prebrojim sve fleke na odeći koje su za njom ostale. Jedno 3-4 na trenerci i nekoliko ogromantnih na majici. Šta da radim: unosim celu sebe u koohanje i ne mislim da u tome ima išta loše. Možda je to zbog toga što ne mogu biti naročito okretna u tuđoj kuhinji a možda i zbog toga što n'umem biti naročito okretna (tačka).
I tu, u trenutku svesti o sebi, počinjem da se divim onim pripadnicama ženskoga roda koje u nekoliko pirueta naprave fantastičan obrok sa sve štiklama od npr. 8 cm koje komplimentiraju svakom oku koje se u kuhinji zatekne. Ovako, M je imao slobodno pre podne a ja volju da mu tortu za rođendan napravim :)
A za te fleke više niko ni ne brine, samo je jedno jasno: nikad od mene Mirjana Bobić Mojsilović biti neće :)
Saturday, August 9, 2008
Kada Mesec...
... izađe, sve se Venere na skali lepote pomere za jedno mesto naniže.
Nema osobe koja ne podleže uticaju njegovih promena. Uplivi mladog i punog meseca vode nas kroz život bilo da smo ih svesni ili ne. Ja sam odabrala fazu svesnosti, pratim njegov ritam i dozvoljavam da mi posmatra misli. I da na njih utiče. Ne optužujem ga nizašta ali se opravdavam tim ritmom koji i vodu zemaljsku pomera u ritmu svog treptaja.
Kažu da u vreme mladog meseca treba sve otpočeti, a da je doba punog meseca plodno tle za začeće, rađanje, rastanke, sastanke, završetke... Njegove faze prihvatam kao svoje i poštujem te damare koje odozdo, na Zemlju, i kad nam je vidljiv i kada to nije, šalje jednako jako.
Možda baš zbog toga danas osećam da ne koračam, već putujem kroz život. I čekam energiju koju će mi podariti kada se na nebu pojavi pun pravilan krug njegovog lika.
Friday, August 8, 2008
Katarza u...
... rečima, verovatno će biti tek nemušt pokušaj da onu koja je došla kroz muziku opišem na pravi način.
Platon govori o katarzi kao o smrti - odvajanju duše od tela, dok je Aristotel smatra estetičkim očišćenje duše od onoga koji posmatra neko umetničko delo. Psihologija kaže da je to složen proces kojim potisnute ideje dovode u svest i tu se ponovo preživljavaju. Tako se, kažu psiholozi, smanjuje tenzija izazvana potisnutim (patogenim) iskustvima i (ne)prijatnim emocijama s njima u vezi.
A moja tvrdnja je da je bilo potrebno tek malo srećnih okolnosti, vlasnik najlepšeg lavljeg osmeha i malko više muzike pa da se ja osetim like all of the above: rasterećeno, srećno, pročišćeno. Jedina začkoljica je u tome što ja umetničko delo nisam posmatrala već aktivno učestvovala u svakom tonu, damaru, u svakoj bogovetnoj mogućnosti prošle (savršene) noći. Samo još kada bi me dotakao prst neke muze da od tih osećaja stvorim svoju umetninu. Ali... to je već neka druga vrsta katarze i druga tema za ovaj zjeljoniji blog :)
Tuesday, August 5, 2008
U prirodi...
... nas naivčina je da verujemo :) po svaku cenu, biće :)
Ali, budale i bog čuva, pa se nadam da će deo tog kolača pripasti i meni i svima onima koji ga zaslužuju. Nevertheless (:)), ovo je period u kome se moja psiha menja za 180 stepeni i poprima obličje ženske ćudi: histerišem više nego obično, dramim na samoj granici sa nenormalnim i uključ'lo mi se (ba) ono intuitivno dugmence koje mi do žice razuma redovno šalje abronošu.
Prihvatam to novo stanje i... kao da ne znam bolje... koračam uporno napred i radujem se svemu dolazećem. Možda u meni stvarno vreba pritajeni tigar (i skreevenee zmaj), a možda sam samo ono majmunče koje vapi "Let me entertain U" :) Šta god da je u pitanju - to je moja sudbina i prihvatam je sasveem :) A kada me bude definisala, obavestićem svoj blog o tome :)
http://www.youtube.com/watch?v=SQ5NXGvTeOE
Ali, budale i bog čuva, pa se nadam da će deo tog kolača pripasti i meni i svima onima koji ga zaslužuju. Nevertheless (:)), ovo je period u kome se moja psiha menja za 180 stepeni i poprima obličje ženske ćudi: histerišem više nego obično, dramim na samoj granici sa nenormalnim i uključ'lo mi se (ba) ono intuitivno dugmence koje mi do žice razuma redovno šalje abronošu.
Prihvatam to novo stanje i... kao da ne znam bolje... koračam uporno napred i radujem se svemu dolazećem. Možda u meni stvarno vreba pritajeni tigar (i skreevenee zmaj), a možda sam samo ono majmunče koje vapi "Let me entertain U" :) Šta god da je u pitanju - to je moja sudbina i prihvatam je sasveem :) A kada me bude definisala, obavestićem svoj blog o tome :)
http://www.youtube.com/watch?v=SQ5NXGvTeOE
Monday, August 4, 2008
Screebomania...
... se nastavlja :)
Tačnije, znala sam da ovaj odmor nečem vredi :) počela sam da meditiram na teme lake :) tako sam korakom jedne mudr'ce došla do zaključka da se svako od nas nalazi u situaciji da korača kroz život vođen svojim vrlinama istovremeno noseći breme svojih mana na leđima. Zanimljiv zaključak koji me večeras (pre nego što mi noga takne šetalište Pet danica) doveo do toga da naročito povedem računa kada je poštovanje intuicije u pitanju. Neću je se odricati olako jer je smatram vrlinom. Neću je prebacivati ("prebačati") na pleća i od nje stvarati teret... Svaki detalj koji znamo dragocen je!
Sa ove geografke širine i dužine, obučena u zagrljaj od četiri ruke, life is a beach :) nema mu druge :)
Tačnije, znala sam da ovaj odmor nečem vredi :) počela sam da meditiram na teme lake :) tako sam korakom jedne mudr'ce došla do zaključka da se svako od nas nalazi u situaciji da korača kroz život vođen svojim vrlinama istovremeno noseći breme svojih mana na leđima. Zanimljiv zaključak koji me večeras (pre nego što mi noga takne šetalište Pet danica) doveo do toga da naročito povedem računa kada je poštovanje intuicije u pitanju. Neću je se odricati olako jer je smatram vrlinom. Neću je prebacivati ("prebačati") na pleća i od nje stvarati teret... Svaki detalj koji znamo dragocen je!
Sa ove geografke širine i dužine, obučena u zagrljaj od četiri ruke, life is a beach :) nema mu druge :)
Sunday, August 3, 2008
Dobila sam reči...
... u jednom prelepom mailu. Imam frienda koji ovo moje pisanije čita bez komentara (mada kaže da će se uskoro odvažiti da to promeni) i javlja mi se s vremena na vreme.
Obradovao me je jer razume bez puno reči. Ne umem da primam komplimente, ali jedan njegov potpuno me je razoružao i dao nadu baš kao što, kako kaže, ono što pročita od mene i njemu uliva veru u bolje... prijatelje... ljubavi... danas... bolje sutra.
Velike stvari u životu nisu slučajne možda i zato što uz svakog od nas stoji po nekoliko ljudi (ako imamo sreće da zaista bude tako) koji nas ušuškavaju u energiju dobrog. Sa njima i zbog njih stvaramo tu grandioznu lepotu, sa njima i zbog njih trenuci umeju da budu savršeni, sa njima i zbog njih isijavamo. I obećavam ti - nikada neću prestati da na svet pucam osmehom, to je najmanje što mogu, stvarno (reče autorka skromno:))!
Volim vas sve... ama baš sve!!!
P.S.
Putujem za nekoliko sati. Neću prestati da pišem u naredne dve nedelje. Samo će moje misli, pored binarnog koda, imati u sebi prstohvat morske soli, pogled na Bocca di Cattaro i pegice od sunca. A ljubav i da ne spominjem... :)
Friday, August 1, 2008
E, evo ga onaj trenutak
... u kome i ja mogu da kažem "ladno" (a da me ne bude sramota)!!! :)
U ovom životu sastavljenom iz trenutaka koji se jednako tiskaju na vratima ulaska u moje short stories danas sam se mimoišla sa jednim zanimljivim čovekom. I upravo taj mimoilaz bio je dovoljan za ovaj post.
Cane je... oh well... svojevrsna faca, ali ova ovde autorka, koja polaže na visinu, ostala je zatečena pomanjkanjem iste u njegovoj pojavi. Možda je to i moja greška - oduvek sam ga zamišljala kao poglavicu koji ume da vlada svojim plemenom. Tako je makar delovao na bini - nadmoćno, sigurno, hrabro, divlje... Ali, nisam puno omašila - koža mu je paorski crvena od sunca i zaista liči na indijanca, ali taj pogled, ta pojava, sada znam, nisu dostojni poglavice. Vlasnik pogleda koga nisam uspela da pročitam ličio je više na vrača no na poglavicu (a možda se to meni samo čini...:)). I ostah zbunjena. Valjda je to normalno stanje kada ti iluziju smrska realnost.
Ostaje mi da upišem kurs zauzdavanja i ne uzdanja u iluzije mi moje...
Da i ja jednom budem najgora od sve đece (reče autorka skromno:)).
U ovom životu sastavljenom iz trenutaka koji se jednako tiskaju na vratima ulaska u moje short stories danas sam se mimoišla sa jednim zanimljivim čovekom. I upravo taj mimoilaz bio je dovoljan za ovaj post.
Cane je... oh well... svojevrsna faca, ali ova ovde autorka, koja polaže na visinu, ostala je zatečena pomanjkanjem iste u njegovoj pojavi. Možda je to i moja greška - oduvek sam ga zamišljala kao poglavicu koji ume da vlada svojim plemenom. Tako je makar delovao na bini - nadmoćno, sigurno, hrabro, divlje... Ali, nisam puno omašila - koža mu je paorski crvena od sunca i zaista liči na indijanca, ali taj pogled, ta pojava, sada znam, nisu dostojni poglavice. Vlasnik pogleda koga nisam uspela da pročitam ličio je više na vrača no na poglavicu (a možda se to meni samo čini...:)). I ostah zbunjena. Valjda je to normalno stanje kada ti iluziju smrska realnost.
Ostaje mi da upišem kurs zauzdavanja i ne uzdanja u iluzije mi moje...
Da i ja jednom budem najgora od sve đece (reče autorka skromno:)).
Subscribe to:
Comments (Atom)
