... nemam predumišljaj kada dolazim ovde. Jednostavno se prijavim i tipke krenu da zveče pod udarima prstiju.
Ne plašim se ničega toliko do od tišine u mislima i prostoru koja ume da mi se uvuče kao strah u kosti. A onda rabim reči, koračam napred i grabim smislove samo da ne dozvolim tišini i ništavilu da uzmu maha. Prebiram po poeziji, tim savršenim sklopovima, zatvaram oči i puštam da se misli razbeže i da ih skupim u reči. Onda i smisao doplovi kao olakšanje, kao garant da od tišine ostaju samo korisni tragovi nalik pramenovima magle kada sunce sine tokom zimskih dana.
Možda baš kao sad...
No comments:
Post a Comment