DRAGI MOJI,

druzimo se na novoj adresi! :)

Bilo je lepo ovde... sada pocinje trajanje na nekom drugom mestu! :)

Luv Ya All! <3

Lepo je...

... kad pustiš ljudima da budu ono što jesu. Ta nepatvorena mudrost kojom raspolažeš ne daje mesta pretpostavkama. Jednostavno, dobijaš odgovore.

Strpljenje je deo kikla onih koji znaju, oduvek. Nije prijatno kada vidiš da oni koji su odlučili da odu ipak pokušavaju da grebu po vratima tvoje privatnosti. Ali, čini mi se da je zapravo njima veće poniženje da rade to što rade, nego meni da znam to što to znam. Lakše mi je, svakako.

Ipak, postoji pitanje na koje još nemam odgovor: zašto se jednostavno ne drže svojih "mudrih" i "promišljenih" odluka? I, opet, je l' moguće da je meni lakše da ispoštujem njihove odluke do njima samima?

Nevermind! Neću da mislim u nečije ime. Hoću da prihvatam prilike da budem čovek, uživam za svoj gorš i volim život bezrezervno.

A oni možda i otkriju nešto genijalno ovde (that would be the day!)...

KESIĆU,

OŽENI ME! :))))

Ne tražim...

... razlog za sreću, niti sreću u razlozima. Ceo dan pada kiša, a ja se ceo dan, bez realnog "uzemljenja", smešim ljudima koje sretnem. I, kao da to nije sve, zahvaljujem kiši što pada. Daje mi šansu da, ako već ne mogu da igram na ulici, a ono makar mogu da preskačem barice u trenucima u kojima život teče. Kada se misli pretvore u note, život postaje muzika. Shvatam da sreću možemo pronaći svuda i uvek. Ne zaslužujemo je, ona zaslužuje nas. Mene je, eto, dobila!
U danu kada je sve lepo i lako, zahvaljujem najpre onima koji su otišli iz mog života, zatim svima koji u njemu čista srca ostaju i onima koji će u moj prostor tek zakoračiti.
- Da si danas muzika, šta bi bila, pitao me je čitajući pogledom moj osmeh i opipavajući usanama ona mesta koja na meni najviše mirišu na život. Izgovorila sam kao iz topa: "Forca od Nelly Furtado!".
Večeras znam i kako da odjekujem!

Neki...

... leptir je nedavno, sigurna sam, mahnuo krilima. Ja, oduvek ista, otkrila sam nove visine.

Ćutala sam, srećna, škrta na rečima, preplavljena osećajima. Novi trenutak. Sličan prethodnimpo scenariju, ali potpuno svoj zahvaljujući nosiocima vremena.

Pogled je pogled, tvrdiće mi. Nije mu vredelo. U sledećem momentu, bez oblika u slovima, ali zgodno oivičena osećajima, skliznula mu je jedna jedina reč koja je od pogleda napravila lepotu. Tišina je postala pulsirajući eho miline. Dodiri su se nadovezali. Nisam se otela utisku, otkrila sam mu tajnu koju sam osetila. I nad zagrljajem postoji zagrljaj. Obećala sam da više neću razmišljati o visinama koje dostižemo i prepustila se. Osmehnuo se znalački nežno i dozvolio smiraju da nadogradi naše vreme.

Playboy, baby!

Reči lete...

... zapisano ostaje. Zato ćutim o velikim stvarima i izgovaram samo gluposti.
- Ćutiš?
- Mhm, promumlam potvrdu ne razdvajajući usne.
- Dokle?
„Dok ne shvatiš šta je tema“, otkucam u novom Word dokumentu. Pogled mu je penetrirajući i uporan, a ćutanje u tom trenutku iznenađuje. Pročita poruku koju sam mu otkucala na ekranu, nasmeje se, podigne mi noge na svoje i, što sam nedavno saznala, kao i svaki put kad je razoružan, predlaže:
- Hajde da se češkamo, hoćeš?
Umesto odgovora, nasmejala sam se pogledom. Sklanja mi računar sa krila i smešta glavu. Ležimo u neverovatnom položaju.
- Češkaj me ako hoćeš da ti pričam, kaže.
Ako mi budeš pričao uništićeš instituciju češkanja, pomislim. Pravim se pametna sama pred sobom dok se misli nastavljaju u pravcu činjenice da je (raz)govor bez reči ovde mnogo važniji. Zavlačim ruku pod običnu belu pamučnu majicu i uživam dok ga dodirujem. Podseti me na kratko na satenski paspul ćebenceta iz detinjstva. Baš na trenutak, dovoljan da iznedri veličanstvenu tišinu osmeha. Oseća to u mom dodiru i okreće se tako da mi uputi pogled i otkrije sopstveni stomak. Mačka njegovog zadovoljstva sada dopušta sve.
Moji osećaji ne uzimaju sve što je pruženo, već tragaju da otkriju ono što je zadržao za sebe. Nije ni čudo što mi se ne priča. Uzimam njegovo prepuštanje kao relikviju i sama zatvaram oči.
Razgovor je kontakt: tišine sa tišinom.

Ne volim blogove...

... u kojima nailazim na postove koji počinju sa "juče sam...". Nekako to zvuči kao razgrtanje istine iz dnevnika. A ovo nije dnevnik, ovo je samo kota u cyber space-u do koje se nije rastegao pesimizam.

Iz ove perspektive moje "juče sam..." ima nastavak na koji sam ponosna iz svakog aspekta. Jednostavno postoje ti neki dani koji svojom lepotom postaju nezaborav. Prijatelji, ostvareni cilj, prevazilaženje sebe, voda, priroda, optimizam koji se prelivao od jednog do drugog.

Osvajala sam vrh jedne planine zajedno sa još sedamdesetak ljudi koji su apsolutno znali u šta se upuštaju. Ja nisam. Zamišljala sam raskrčen i otvoren put ka vrhu. Dočekala me je priroda. U vidu kamenog i za mene pomalo teško prohodnog puta, drenjina, kupina, neprskanih jabuka, hladne vode sa vrela... Nije to bila najlakša stvar koju sam uradila ali je svakako bila jedna od lepših. Toliko lepih da mi, bez obzira na to koliko sam naivno pristupila, ni u jednom trenutku nije palo na pamet da odustanem.

I nisam. Stigla sam na vrh i izvadila telefon da na nekoliko brojeva pošaljem vest o trijumfu nad sopstvenom naivnošću. Nije bilo signala. Dok smo čekali da svi članovi grupe dođu do te kote počela sam da shvatam koliko je moje stajanje na tom mestu jedna potpuno lična sreća. Baš kao što jeste svaki drugi uspeh koji sam postigla. Zato sam valjda odlučila da se u silasku sa vrha odvojim od onih koje sam znala i sama sa sobom, ispunjenom, podelim tu radost.

Tada sam valjda i potuno definisala svoje misli: sreća u trenutku životnih visina pripada samo onome ko tamo kroči. Isto je i sa dnom, bez obzira na sve one koji te razumeju, vole i žele ti dobro, dno uvek dotičeš sam i zbog sopstvenih postupaka. I nema tu ništa loše i zastrašujuće, svakom svoje. A meni ovo moje parče sopstvenosti danas ima samo jedan značaj - izuzetnost!

O psima, životu, mostovima i ljudima

O psima: Pričajući o tome koliko se u njihovom programu pridaje značaj emitovanju "Velikog brata" direktor britanskog Kanala 4 izjavio je da je reality show forma koja je sastavni deo novovekovnog televizijskog programa isto onoliko koliko je pas u vezi sa svojim repom. Problem nastaje onda, objašnjava on, kada umesto da pas maše repom, rep počinje da maše psom.

O životu: Odgovor koji me je ove nedelje oduševio stigao je na pitanje zašto je u Srbiji droga tako jeftina i dostupna. Naime, ispostaviće se kao bolna istina, zbog toga što se je i život na toj teritoriji bezvredan. Kada bismo shvatili da to što nas ima pokatkad ima i nekog smisla, počeli bismo da cenimo broj udaha i izdaha koji napravimo.

O mostovima: Pre neki dan sam sasvim nevoljno, da kažemo nežureći, krenula na posao. Ispostavilo se s razlogom. Na putu do cilja našla se opstrukcija: javili su da je na mostu koji bi trebalo da pređem postavljena bomba. Saobraćaj je obustavljen. Sedela sam bukvalno zatočena u busu sa ljudima i somnabulnim idejama. Teorija zavere glasila je da nam se Francuzi na ovaj način svete za ubistvo Brisa Tatona. Ali, oni na to nemaju pravo: ionako su za vreme bombardovanja pokosili 2.000 ljudi. Trebalo bi, tvrdi taj vremešni intelektualac, da ćute i ne oglašavaju se tim povodom. "Tante za tante", glasila je njegova teorija.

O ljudima:

- Srbija je veliki reality pred očima sveta. Oduvek smo dobro mahali svojim psima. Zato valjda ono pseće besomučno jurenje za repom više ne vidim kao zabavni akt. To je od sada čist intelektualizam.

- Drugi odgovor na pitanje o drogi glasio je: zato što je ima mnogo više od broja interesenata za njeno uživanje. Nije nego! Po tom principu čokolada bi, shodno broju žena u PMS-u, trebalo da teče u potocima.

- Onda kada u Srbiji bude malo više onih koji neće morati da se žosvrću iza sebe zbog postupaka koje su ne hajući počinili, čak i puki putnici u GSP-u shvatiće da je to pravo "tante za tante" od koga s(v)e u životu počinje.

Cyberfolk: SINOC SAM TE GUGL'O

sinoć sam te guglo
tražio po fejsu
twitao ti majku
kliko po majspejsu
čito komentare
nepoznatih ljudi.

ko se s giikom petlja
pravo mu i budi!

milo gledam heder
i na blogu entry
u arhivu dane
kad smo bili sretny
ali ti si autor
i ja nemam prava.

sve o nama svijetu
rekla si na netu!

(bridge)
slike si na fliker
okačila ziher
ja više ne mogu
čitat to na blogu

(refren)neću forum!
ni jutjuba!
jebo i taj
veb dva puta!
da bar jednom
preko dana
vidimo se
bez ekrana!

Jednom sam...

... na obroncima Mediterana posmatrala gospu koja sedi na balkonu. Naslonjena na kamenje koje je sunce čitav dan uglačavalo. Pravila je nešto, naslanjajući celu površ svojih leđa na toplo kamenje odvajkadašnje kuće. Izgledala je tako divno zaneseno i nenarušivo srećno. Jasno se video put pred njom i osmeh blaženstva kojim ju je zakitila noć. Mesto na kome sedi nije bilo osvetljeno, ipak jasno sam videla šta radi.
Tako je u životu. Najlepše stvari su jednostavne, najbolje su svima dostupne, čestite su jasno vidljive. Bilo je nekih trenutaka u kojima sam poželela da budem baš ta gospa. Da udahnem jadranske mirise i pretočim ih u neku svoju sreću. Da se u životu oslonim na nekakvu nenarušivu toplinu stabilnosti i radim ono što najbolje umem. Otelo mi se ostvarenje. Dobila sam svoj put.
Jedno vreme grabila sam misaonim koracima, dok su emocije bez daha kaskale za mnom. Kada stignu nastajao bi haos. Naučila sam da ne grabim, da pustim misli sa emocijama, da pratim taj trag i da se ne plašim sebe.
Kad svako lutajući pokupi sitnicu u svojoj boji, ostaje nam svet podeljen na crno i belo. A ništa zapravo nije tako jednostavno. Jer, gluposti su u sivoj zoni.

Ljudi...

... daju sebi za pravo mnogo više nego što im je bogomtado.

On: Ćao, koleginice, pa kako si?
Ja: Loše... alergija... čudo...
On: Zaista? To se rešava relativno lako...
Ja: Ma probala sam lekove, nista ne pomaže osim ovog glupog Benadryla koji me obori...
On: Ne tooooo... nego nekim dobrim izlaskom. Tako najbolje zaboravljaš da imaš alergiju.
Ja: A, to! Pa ne smem nos da promolim napolje.
On: Čak i ako izlaziš sa mnom?
Ja: Hihihihihihihihih!

***********************

On: Nećeš se tako zlobno smejati kad se jednog jutra probudiš sa glavom na mom ramenu...
Ja: Hihihihihihihihihih! (ovoga puta smeh je skrivao zbunjenost i strah...)

Nije prepoznao...

... prizore kada se vratio u taj kraj. Neko je vešto uspeo da ukloni sve odrednice koje su činile to najsigurnije, nasvetije mesto koje pamti. Srećom, mirise niko nije mogao da ukloni. Kaže: osetio ih je i znao je da je stigao kući.
Posle toga mu ništa nije bilo važno. Sve ono što je vremenom i voljom ljudi nepovratno nestalo nadoknađeno je jednim udahom mirisa. Vratili su mu slike do detalja sačuvane u sećanju na sreću, u sigurnosti da je život beskraj i da vremena ima na pretek za sve.
Otvorio je oči i pogledao ponovo oko sebe. Nekome je uskraćeno vreme i mogućnost da postoji. Ostajala je mogućnost da se seća svog tog drveća sa čijih su grana visile ljuljaške. A onda flashback: on i sestra koji se sasvim asinhorno ljuljaju ali potpuno sinhrono smeju. Ostala je prolika da samo na osećaj pronađe ono mesto na rosnoj jutarnjoj travi s kraja leta, ono mesto koje je prvo počinjalo da miriše na jesen.
Novo sećanje je zatitralo: majka iznad kazana ulaže svu snagu da ne zagori ta staklasta masa kojoj je čak i miris sladak. Nikada nije imao srca da joj prizna da svo slatko koje napravi ima zapravo identičan ukus. Tek kasnije mu je dao naziv. Kasnije kada više nije mogao da zagrize sveže ispečen hleb premazan debelim slojem džema, tražio je taj komadić raja, to sladostrasno kušanje života u svakom svetskom restoranu. Nije ga našao.
Jedan skorašnji flashback poslao je jezu uz njegovu kičmu: dok je čekao da mu se Žena Osmehnute Duše pridruži na kasnom doručku u jedinom restoranu u kome je namaz za svež hleb umešen sa heljdom samo na tren podsećao na majčino savršenstvo, u nevreme je pogledo kroz staklo besprekorno opranog izloga. Video je njen poslednji korak na ovom svetu. Onaj koji je uputila ka njemu ne primetivši automobil koji joj je išao u susret. Onda je video crvenu boju na asfaltu. Iskrivljena lica onih koji su se zatekli na mestu nesreće i svoj bol. Mogao je da ga opipa duž celog tela.
Gromovito se vratio u sadašnji trenutak. Boleo ga je taj dobro poznati vazduh, taj mizanscen njegovog novog, nadao se srećnog, života. Onaj stari, savršeni, iz detinjstva, prestao je da postoji izbledevši mu iz sećanja zajedno sa poslednjom teglom džema koju mu je majka poslala pre smrti. Posle te nesreće je, valjda, prestao da traga za lepim i zadovoljava se lepotom. Grčevito se borio samo da pronađe mir.
Zato je i legao u travu orošenu kapljama vode septembarskog jutra. To je bio taj miris. Razoružao ga je činjenicom da i dalje postoji, da se nije menjao. Podsetio ga je na trenutke kada je poznavao sreću, zato je i pomislio da nikada neće ustati odatle. Nikada. Neka ga samo pokopaju kada za to dođe vreme. Ma može i odmah, nek umre, nek umre sada, dok još ima ovih trenutaka u kojima može da kaže da (s)poznaje sreću!

Nema me...

... ponekad. Sada i ovde jednostavno gube način da postoje u mojoj svesti. Ne dozvoljavam im da postoje. Živim svoju stvarnost, baš kao što vazda koračam kroz prostor postujući sopstvenu predstavu o njemu. A sudaram se - sa stvarnošću.

Nekada jednostavno ne umem da dam naslov. Baš kao sada... Sedim tako zanesena na svom oblaku, gledam reku od života kako protiče, slušam huk propisno izolovana od svega. Samo mislim da sam srećna što imam to mesto. Nikada ga nikada ne bih rentirala nikome.
Tu se najbolje vide naslovi kad svane. Odatle se prave one panoramske fotke života što ih nosimo u podsvesnom. Neko kaže "život" a meni je već sevnulo nekoliko slika u glavi. To "tras-tras-tras" trojstvo što bljesne pred očima slikano je sa tog oblaka. Sa mog mesta.
Neobično. Ima ljudi koji budu na sva tri izvoda iz mog smisla o životu. Nikad odjednom. Prošetaju se kroz te panorame i... odluče da iskorače. Nikada nikoga ne zadržavam. Nije život samo ono što ja vidim. Znam da ima i dalje i lepše i bolje. Ipak, cenim lojanost onih koji vole da se ušuškaju tu.
Ne brojim im osmehe, svaki put kad zažmurim ili se zasanjam, nova je slika na tim pejzažima od emocija, stvarnosti i nešto malo želja. Svaka je svakoj opozit. Nemoguće? Ne znam. Možda sam ih samo dobro odsanjala. Kod mene se uvek biju više od dve sile. Ništa strašno, zapravo. Svaka ima svoj trenutak. Svaku rodim baš kad treba. I mirujem: razumom, ne emocijama. I sanjam: celim bićem - odozgo nadole. I volim: pa gde stignem...

Nemam danas...

baš puno reči. A i šta bih mogla da napišem... osim, da nosim suknju i da hodam po oblacima! :)

Ne podvirujte! Neki se dani naprosto - dogode! :)))

Zivot nam se...

... komplikuje. Jačinom tuđih i sopstvenih htenja. Tek, u poslednje vreme uhvatim i sebe i druge kako neke neočekivano lepe okolnosti pravdamo banalnim ili komplikovanim stvarima. Kako to izgleda u praksi? Jednostavno:
1. ako upoznaš neku interesantnu osobu razgovor nikada ne ide u pravcu da je to situacija koju zaslužujemo, nego: šta je u horoskopu, šta studira, gde radi, kako se ponaša, gde izlazi, s kim se druži, da li je pismen, da li su mu/joj oči dovoljno otvorene i da nisu slučajno ukrivo postavljene, kako se smeje, kakve cipele nosi... A šta je zapravo od toga bitno?
2. ako pročitaš neku zanimljivu knjigu/odgledaš neki zanimljiv film, razgovor retko kad ide u pravcu elaboracije na temu šta nam se svidelo, već: taj pisac/reditelj je pre toga imao toliko promašaja, priča bi bila bolja kada bi..., greška je u tome-i-tome... A gde je tu smelost da se prizna da smo zapravo uživali i, daleko bilo, da neko prizna da nešto čita ili gleda...
3. ako se u trenutku oduševiš nekom pojavom koju ugledaš, među koje je tako lako ubrojiti: dugu, veliki broj padobranaca na nebu, NLO, cvetne aranžmane, nečiji hod, nečiji osmeh, nečije umetničko delo, dečju (ne)spretnost. Uvek postoji neko prozaično opravdavanje čak i ako se neko usudi da prizna da ga je dirnula lepota.
U četvrtak na petak sam se fantastično provela, onako kako verovatno nisam u poslednjih deset godina. I rešila sam da te trenutke čuvam kao zasluženu lepotu postojanja a ne začuđena nad nepodnošljivom lakoćom života. Prihvatam stvari as they are, ne zanima me horoskopski znak čike koji upravlja ringišpilom, ne zanima me da li je i koliko Rundek pismen, nisam zapamtila kakve su cipele nosili ljudi koji su to veče podelili sa mnom. Ali! Jako dobro znam sa kim sam bila, čemu sam se smejala, koliko puta sam imala breathtaking moments, koliku inspiraciju da se smejem i koliku snagu da sve ono što pritiska odstranim u 10. plan.
Moguće je da umetnosti nikada nije posledica sreće, ali volja i ljubav prema životu sigurno jesu! O, ne, nije to linija manjeg otpora - samo učim da uživam! :)

Da bih zapamtila...

... koliko sam juče bila pametna, danas ta moja pamet mora da se prolije po blogu. Bez puno priče i previše mudrosti:
Međ' omiljenim mi horom torokuša našao se uljez. Onaj koji ćuti i posmatra nas (verovatno u neverici). Glasne kakve jesmo, nismo to ni primetile. Pretresale smo sve one teme koje čuvamo u džepovima za viđanje i naravno... došle do ljubavi.
Tada se oglasio ćutolog. Diskretno me je pitao da li mislim i verujem u to da nam količina ljubavi koju dajemo obavezno mora biti uzvraćena. Ne znam iz kog džepa, tek rekla sam mu krajnje nesvesna da te reči izgovaram: "Da ali ne nužno od iste osobe!".
Eto, to je ono u šta zapravo verujem. Ljubav je previše dragocena i previše svačija da bismo se ograničili na to da nam se ono što pružimo vraća samo iz jednog pravca.
Kad naučiš da se ljubav ne odbija, život postaje lep i kažeš sebi: "Blago svakoj reci koja ima moje more!"
Lepo mi je danas! A vi, kako ste? :)

Evo i novog posta...

... samo za tebe! Samo zato jer mi je juče hor torokuša odao priznanje, jer mi je danas sestra oštrog oka rekla svaka čast, jer mi se uklopio Balaševićev stih o tome da samo retki nađu retke. Ponosna sam na to platno koje oslikavaš i sigurnost u to da je tvoja rolna beskrajna, da za nju nema rama. Sve te eksplozije, sloboda, vazduh, varnice, šlemovi, bele košulje, brkovi od jogurta i mrlje od čokolade jesu tvoje umetničko delo. Prvi put moj idealizam čuči besposlen. Prestižeš ga. Ne rečima već delima. Hmmm, već sam zamislila kako stojiš tri koraka ispred mog razuma. U nesvesnom, gde se misli rađaju i jednostavnim potezima četkica različitih veličina naslikao si stvarnost koja bi tek trebalo da se dogodi. Stvarnost, u koju bih tek trebalo da zakoračim sa svojih oblaka. I ne pitam kakva je to slika, smelo postajem junakinja stvarnosti. Znaš one... koju si naslikao za nas.

Napravi svoj zivot...

... besplatno je!
Možete se logovati na stranicama sreće, tuge, sete, zadovoljstva, uspeha, promašaja, konfuzije, čekanja. Korisničko ime dobijate od kumova, lozinka je zapravo prezime, porodično nasleđe koje pored tog niza slova nosi i nekakvu predispoziciju.
Oni koji su već ulogovani u život širiće ruke iz raznih pričaonica, sa blogova, foruma, nezvaničnih i zvaničnih prezentacija onoga što jesu. A tebe baš briga. Imaš svoju IP identifikaciju i još nisi odlučio gde ćeš je posaditi.
Znaš, nije baš da je ta odluka na tebi. Uvek malo možeš da kupiš malo vremena i da nestaneš u moru onih koji igraju igrice u virtualnoj stvarnosti. Trebalo bi odmah da znaš da privatnost ne postoji. Tvoja volja ostavlja binarno kodirani sluzavi trag po www mreži čim se uloguješ. Ne mršti se i ne stresaj se, to je ovde normalno. Prati se svaki trag, zna se kojim putem si išao i na kojoj stanici stojiš.
Međutim, niko te ne osuđuje. Ti si samo još jedan puki korisnik, manje ili više odlučan, manje ili više grešan, manje ili više bitan. Cyber je čudo! Ili je beše real čudo, a cyber njegovo iskrivljeno ogledalo? Zaboravi na ovo! Uživaj u svom logovanju dok traje, dok si svestan mogućnosti da diskretno u nekom levom/desnom uglu postoji link za izlazak odatle.
Stvarnost ti uvek ostaje kao opcija. Ali pazi, ako i kada u RL-u uprskaš stvar, tu te ne spašava log out, moraćeš da naučiš da živiš sa svojim greškama.

Inteligencija...

... se ogleda u tome da umemo da se snađemo u svakoj situaciji koju pred nas život baci.
Ne znam da li idem linijom manjeg otpora ili jednostavno nisam sigurna u ono što znam, tek čitavog života tragam za nekom harmonijom. Za, sasvim je moguće, najmanjim prostorom u svemiru koji je nedirnut haosom i onim vremenom u kome nema neizvesnosti. Tražim harmoniju. Nekada je i nalazim. Ali ne umem da je zadržim. Ili ona jednostavno nije trajna. Možda je to samo trenutak koji se čini kao večnost jer ostane da odjekuje prostorom.
Kada eho prestane, nastane praznina. Jednostavna, bela, ravna praznina, koja nikome ništa ne znači.
Ovo je period u kome počinjem da učim da niko nije dovoljno umešan da stvori, zadrži i očuva balans. I ne treba se zadržavati na tom mestu zlatne sredine.
Život je kretanje, dani su koraci, treba ga prihvatiti u onoj dozi kojom ti se nudi. Nekada ostane gorčina u ustima, nekada poludimo od strasti, ali šta god da je u pitanju - putujemo dalje. Ni jedna promena nije bezveze. Pamtimo je kroz lekcije, prepoznajemo je kroz sličnosti i razlike sa onim što smo postavili kao idealno. A ono postoji samo u našim glavama.
Život je ono što nam se događa dok sanjamo savršenstvo.

Poverila mi je...

... da bi pobegla od posla i uzarenog beogradskog asfalta. Od svih onih situacija u kojima se bori protiv vrucine, bilo da joj je spusten prozor dok vozi ili da se previse naginje kroz prozore tramvaja koji se slivaju u centar.
Kaze, otisla bi na duze, ne na dve nedelje. Mozda na dva meseca i sklonila se od svega i svih. Jela bi samo paradajz, sir, masline i domaci hleb. Hodala bi bosa, nosila samo kupaci kostim, pareo i sorts ponekad, udisala tisinu i volela dane u kojima je sloboda jedina obaveza u rokovniku. Brizljivo bi odlozila sve odevne kombinacije i oprostila se sa ciklama tasnom koja je odradila svoje u razbijanju poslovne rutine. Doslo je to novo vreme, ono za punjenje duse mirom i dzepova kamenjem koje more nanese na pustu plazu. Samo njenu nepreglednu oazu.
Koristila bi zacine i pripremala ribu. Cutala bi i citala. Ne bi bilo frizera, Clinique kozmetike, parfema, ne bi se vidjala sa frizerkom a kosu bi ipak nosila pustenu. Petkom bi na pijac da u zamenu za osmeh dobije najsvezije voce koje se u susretu sa zubima raspukne od slasti. Osluskivala bi leto koje se godinama talozilo na kamenim zidovima kuce toliko stare da svi veruju u to da je samonikla. Susret sa mirisima leta u kamenu podsetili bi je na detinjstvo i smejala bi se u ritmu uspomena koje naviru. Plakala bi samo dok pliva ka pucini, a u povratku ka obali osetila bi se laksom nego ikad.
Udisala bi mirtu, borovinu, more u vazduhu i uzvracala mu srecom u mislima koje su prestale da jurisaju. Vibrato njene energije imao bi sasvim novu melodiju i prijatniji ritam.
A dok se ne vrati, ja bih drzala jezik za zubima. Nikome ne bih rekla ni gde je otisla ni kada ce se vratiti. Jer, jednostavno, sigurno ne bih znala gde je. Samo znam da bi nepogresivo odabrala vreme i mesto za uzivanje, bas kao i kamencice za dzepove, i misli za srecu, i put za povratak kada je najmanje ocekujemo.

Možda postoji...

... jedan razlog zbog koga bih mogla da pomislim da globalizacija ima smisla. U stvari, taj razlog definitivno postoji i možda je to tek moje tumačenje prihvatanja opšteg, univerzalnog pravila. A moguće je i da će nekad, u budućnosti koju nije tako teskobno čekati, neko i uspeti da shvati to (zasad jedino) načelo bojologije! (ah, ne, nije slovna greška, bojologija je ona nauka koja će sooner or later izazvati kataklizmu pesimizma!)
Opet previše uvoda za jedinu teoriju koju zasad imam. A ona se zasniva na principu da su ljudi, iz njima znanih razloga, uvek bili skloni da iz mora razloga za sreću vide tek onaj jedan razlog zbog koga bivaju tužni. Prikloniti se većini (razloga za sreću) za mene je jedino potrebna globalizacija!
Sreća je sve(t)!

Neko ko me ne poznaje dovoljno...

... pozitivno se izrazio o ovome što pišem. Mislila sam da je to nemoguće razumeti. U stvari, razumevanje sam ostavljala za onu šačicu prijatelja koji me dobro poznaju ili makar imaju strpljenja da pročitaju sve - od tačke do tačke. Zato sam rešila da ponovo iščitam sve moje priče. I onda šok!
Mnogih situacija u kojima su priče nastale se ne sećam. Jedva da se sećam tek nekih obrisa. Ali sa sigurnošću znam da mi nije bilo teško kao ovih dana... kada živim, kada čitam, kada mi i najmanje čekanje izaziva isti osećaj kao kad bih se golom guzom spuštala niz kaldrmisanu nizbrdicu. I imam utisak da je sve to što sam napisala posvećeno meni budućoj. Da vidim, da osetim, da razumem život i prihvatim sebe i sve ono što se nagomilava i vremenom dolazi.
Zatim se dogodilo da nekome ko me ne zna dugo, a ipak poznaje dobro, pošaljem jednu od tih priča. Ambiciozna kakva jeste odmah mi je predložila da objavim knjigu. Rekla sam joj da sam sigurna da te priče nisu za svakoga, a onda joj i priznala da mi je najveći strah to da ljudi neće razumeti. Dobila sam odgovor koji me je zapanjio: "Nije stvar u tome da razumeju, nego da osete".
Sačekaće ta knjiga još neko vreme jer sam sada potpuno sigurna da ne želim da se iko na ovom svetu oseća kao ja u poslednje vreme...

Neverovatan dan!

Zaista neverovatan!
Juče sam bila toliko spretna da sam uspevala svaku tekućinu da prolijem po sebi. Prvo je sok od jagode završio na suknji, onda sam jogurt umesto u činiju sa pahuljicama prolila po rukavu i na kraju, kada sam pokušala da operem ruke prosula sam vodu po sebi. I ne bi to ni bio veliki problem da baš zbog tih mokrih fleka nisam odložila zakazano viđanje.
Na kraju sam izjurila iz kancelarije, jer je samo trebalo da pretrčim park i uđem u kafić. Inače, kišobran nisam ponela od kuće, zbog toga što postoji i rezervni u kancelariji. Rezervni iz kancelarije nisam ponela jer je napolju bilo sunce. Ali, ne lezi vraže - na samo 15-ak metara od kancelarije, dok sam hodala parkom, počeo je (za mene krajnje neočekivan) jak pljusak. Sakrila sam se pod veliko drvo koje neko vreme i jeste bilo dobar zaklon. Međutim, u jednom trenutku se sva kišnica sručila na mene taze osušenu. Tako mokra više nisam imala od čega da se štitim, samo sam potrčala dalje, do raskrsnice koja je plivala pod vodom i stala pod nastrešnicu. Smejala sam se, samoj sebi, vremenu, mojoj želji da iskontrolišem stvari... svemu! ;)
Tu pod nastrešnicom, bila sam jedina potpuno mokra, ostali su je se na vreme domogli. Tu pod nastrešnicom, bila sam jedina nasmejana. Ostali su brinuli da ne pokisnu. Tu pod nastrešnicom, premotavala sam moje sušenje u tri faze tokom dana. Tu pod nastrešnicom zapamtila sam jednu važnu lekciju i bila ponosna na to što znam da mi neće smetati da tako morka uđem u kafić.
Gledali su me čudno, da li zato što sam mokra ili zato što sam nasmejana - ne znam. Bilo mi je svejdno šta misle. Ja sam svoju dnevnu (ili možda životnu) lekciju naučila. I, krenula dalje... :)
Jer, neke okolnosti su tu da ih prihvatimo, ne možemo iz svake situacije izaći kao (suvi) pobednici! ;))))
Za početak biću ponosna sa sve vlažne fleke koje budem imala, promise!

HRISTOS VOSKRESE!

Zavrsio je...

... sa pisanjem, opet nervozan, opet gnevan na okolnosti, na sve ono što je sudbina, njegova sudbina. Elegantno, ona izbegava svaki njegov pokušaj da bude preusmerena, da premosti ćutanje i prevaziđe učmalost statiranja. Čudan je to osećaj: on je pisao, minuti su protekli ali život nije, ni makac, ni zrnce manje u gornjoj polovini peščanog sata kojim se meri njegovo vreme. Kao da ta paklena zrnca prkose gravitaciji.
Da je onaj isti, onaj od pre godinu ili dve, osećao bi bes poraženog i upinjao bi se da ostavi traga u minutima čije otkucaje beleži sat. Ta naprava unosila je još veću nervozu, dodavala tenziju u prepunu čašu njegovog neizdrža. Ili je to možda nezadovoljstvo koje ključa a nikako da se prelije i konačno bude događaj dovoljno značajan da pokrene život.
Ali, nije isti. Donekle je prihvatio svoju ulogu. Njegovu energiju drugi prihvataju kao inicijalnu, katapultira ih tamo gde žele, mogu, znaju, smeju da idu. On ostaje: ista soba, isti mirisi, isti zvuci. Možda je samo muzika nova, ali sve je već napisano, zar ne? Ni u vreme više ne sumnja, potpuno je svestan da protiče, doduše nekako mimo njega. I tu je začkoljica. On je imun na vreme, ne na događaje. Mada, život mu je prazan: nedovoljno ispunjen ljudima koji bi uticali, prijateljima koji bi preusmeravali, ženama koje bi ga ostavljale ili volele zauvek. Zato i zna da ne postoji zauvek, postoji samo sada. I nema dobrih i loših dela, sve je samo pitanje posledica onoga što smo uradili.
On vapi za tim posledicama. Vapi za danom kada neće biti dovoljno neutralan svedok života: autobusa koji u manje-više pravilnim razmacima zabruje malo dalje od njegovog prozora, senki koje sunce pravi dok zemlja ne odoleva kosmičkom redu i sledi svoju trasu, svetlosti koja prosejana kroz grane drveta ipak nalazi način da se prošeta kroz njegovu sobu. Vapi za trajnom promenom, polukružnim skretanjem u stilu trošenja vremena. Možda bi bilo dobro da se on kreće, a vreme malo stane, ali čoveku koji živi u vakuumu nepomičnosti bolno je jasno da ne postoje želje od kojih može očekivati ostvarenje.
Karantin. Ne prostor, nego okolnosti. Nepomičnost. Ne uma, nego uticaja. Stvara ideje koje u najboljem slučaju postaju kuriozitet života – potvrda da postoje izuzeci od pravila. Međutim, nemoguće je verovati piscu koji nije okusio život. On bi bio značajniji od sopstvene knjige. Ona bi bila jednokratno čudo, a on bi zanavek bio intrigantan: da li je moguće verovati rečima čoveka koji je u osami pisao o životu? Zanavek nije nešto u šta se veruje, ali ipak zvuči kao najgora moguća kazna za nekog koji ipak zna o čemu piše. Jer, nije oduvek bilo tako.
Iza sebe ima i ono iskustvo koje mu je dalo mogućnost da trči mimo vremena i živi mimo ritma. Ipak, prestalo je. Kratko je trajalo, pomislio je čovek iz jedne sobe, u jednoj ulici u kojoj ne postoji redosled kućnih brojeva, u gradu koji je provincija, u zemlji koja je predgrađe mogućnosti, u godini koja je nadohvat promena, u svetu koji je na rubu propasti...

Hejt nas nasusni

Postoji akutno stanje nezadovoljstva koje se kanališe mržnjom, poplarnim "hejtom", koje je neprolazno i neizlečivo. Bolesnik oboleo od ovog simptoma najčešće umire od smrta (jer hejtere ni Bog neće dragovoljno). U nastavku teksta slede pojavni oblici, implementirani na okolnosti sajber sveta mada nista manje nisu primenjivi i u stvarnom svetu:

Početnik Hejter (Namcior Primo)

Ovo je jedini pojavni oblik namćora za koga ima nešto malo nade za izlečenje. Uglavnom se radi o čoveku koji se, zastrašen trećom frustracijom zaredom u poslednjih nekoliko npr. meseci, okrenuo ovakvom načinu života. S obzirom na to da se hejt ne smatra porokom, on (jadan) misli da ne greši ponašajući se po šablonu mrzitelja u najavi. Što se više uvažava njegovo mišljenje o tome da bi "neke stvari u životu zaista trebalo mrzeti da bi im se pokazali zubi" to su manje šanse za izlečenje. On, za početak, hejtuje uglavnom kad je žestoko isprovociran po nekoj od krucijalnih životnih osnova. Ali, kada vam pokaže svoje hejterske zube zažalićete što ste mu se našli na putu s rečima: "Ćao! Da li mogu da se igram sa tobom?"

Povremeni Hejter (Namcior Sporadico)

Pojavni oblik povremenog hejtera nije ni malo prijatan. Ovo je jedan od najmanje ispitanih oblika namćorosti i većina stručnjaka (a i žrtava) slaže se sa zaključkom da su u ovom slučaju ekspresije mržnje eksplozivne i krajnje neočekivane (koji normalan čovek očekuje da će ga bezrazložno ili pak sa malo razloga neko dočekati na nož). Reč je o neosvešćenoj osobi koja ne ume dalje od sebe ali prepoznaje frustraciju kada je oseti i na nju reaguje gadeći se na svet oko sebe. Nema logičnog objašnjenja za njegove reakcije niti opravdanja za njegove postupke. Možete ga videti kako hejtuje iz njemu znanih razloga, ničim izazvan. Već sutra ili za 6 sati/sat/pola sata/10 minuta/minut može se ponašati kao da se ništa nije dogodilo. S obzirom na to da svoje ponašanje smatra normalnim jasno je da se već ovaj oblik devijacije smatra neizlečivim.

Nemoćni Hejter (Namcior Impotentio)

Da se odmah razumemo, ovde se ne radi o hejteru koji ne ume da ispolji svoja osećanja. Oh no! Reč je o hejteru koji i te kako zna kao da opsuje, uvredi, ošine rečima. Zapravo se radi o personi koja malo toga u životu može da uradi uspešno koliko i to da vam bestidno, kao ulični presretači koji na sebi imaju samo mantil, pokaže (kvazi)najbolju stranu svoje inteligencije. Ovo je prvi nesrećnik na hijerarhijskoj lestvici hejtera koji opravdano zaslužuje ban iz vašeg života. Ali, banovanje ga neće opametiti, već će se (avaj nesreće!) posle takve sankcije smatrati uspešnijim i ispunjenijim. Naravno, nastaviće po svom dobro oprobanom običaju prvom prigodnom prilikom (kada mu ponestane slušalaca tj. žrtava u realu). Ovo je, kao što se može primetiti, jedna od najadptibilijih vrsta u odnosu na uslove i okolnosti u kojima se nalazi.

Inspirisani Hejter (Namcior Erecto)

Vlasnici ideja koje karakterišemo kao namćore u erekciji vrsta je koja isključivo boravi u blogovskim habitatima. Reaguje na verbalne, auditivne i vizualne podsticaje koje dobija čitajući blogove i neće vam dozvoliti luksuz da ne saznate njegovo „stručno" i „jedino ispravno" mišljenje. Mržnja inspirisanog hejtera, shodno inspiraciji, ispoljava se u verbalnom, audio ili video obliku. Interesantno je da svaki njegov komentar nedvosmisleno ukazuje da se radi o hejtu, što je posledica namćorovog zadovoljstva saznanjem da je svojim komentarom ili blogom, unesrećio najmanje 5 osoba (aproksimativno procenjeni minimum za satisfakciju hejtera). Ukoliko odreagujete na njegovu anti-logiku igra neće imati kraj, a u toku iste možete doći u iskušenje da se i sami spustite na njegov nivo i uhvatite se u hejt kolo iz koga se niko nije izvukao. Iskustvo je pokazalo da se protiv ovog pojavnog oblika najbolje bori ignorisanjem, a podaci pokazuju da je među ovim hejterima najveća stopa smrtnosti i odumiranja.

Besposleni Hejter (Namcior Operativo)

Jedan od najdosadnijih pojavnih oblika mržnje. Radi se o hejteru za koga ne postoji ni juče, ni danas, ni sutra ukoliko nema žrtvu na koju se nameračio. On nema svoj habitat i možete se susresti sa njim i na chatovima i na blogovima i na forumima . Štaviše, najviše vole da obitavaju u intimnim atmosferama da bi kad god se za to ukaže povoljna prilika (čitaj: uvek) krenuo u akciju. S obzirom na nedostatka privatnog života, ova vrsta dijagnostikovanih mrzitelja nosi i popularni naziv „sajber hejter" iako mu je spektar delovanja mnogo širi. Ovaj pojavni oblik poznat je i po nepatvorenim konformističkim potrebama: želi da ugodi sam sebi, ali i da mu i drugi ugađaju.

Zaposleni Hejter (Namcior Miserio)

Ovo je jedna od najisfrustriranijih pojavnih oblika neizlečivih namćora. S obzirom na to da ima poslovne obaveze i nije baš u prilici da svo vreme ovoga sveta iskoristi radeći ono što najbolje zna. Uglavnom je preko dana prilično pasivan i poslušno (mada ne nužno i naročito uspešno) obavlja radne zadatke, popodne i noću je aktivan i ne skrećući ni levo ni desno prati svoj životni put. Jedan je od najvećih kameleona među namćorima, a pritom je i oportunista, zbog toga što su mu prilike za ispoljavanje prave prirode svedene na popodnevne časove. Zanimljivo je da ne postoji ni jedan radni zadatak niti profesija koja ovog hejtera mogu iscrpeti toliko da nema snage za mržnju. Radi se zapravo o tome da je namćorluk njegova primarna potreba i da mu je sve ostalo u životu periferno. Njegovo shvatanje životne svrhe moglo bi se definisati kao „nateran da radi rođen da hejtuje".

Zavodljivi Hejter (Namcior Seductivo)

Ljudi rođeni sa karakteristikama zavodljivog hejtera donekle imaju sreće. Naime, spadaju u endemsku vrstu namćora koje bi nekad neka normalna osoba na (ne)određen vremenski period mogla da voli. Ipak, radi se o osobi koja vrlo organizovano pristupa životu jer joj je najviše od svih stalo da dobije priliku za ispoljavanje svoje prave prirode. Ovi namćori su najveći egzibicionisti, najčešće blogeri ili istaknuti članovi nekog većeg kruga ljudi. U trenucima ljudskosti mogu čak biti izuzetno duhoviti ili šokantni na jedan šarmantan način. Ali ti trenuci ne traju dugo. Brzo se preobrate u ono što zaista jesu i tada postaju nesnosni (za ostatak normalnog sveta). Brzo stiču prijatelje/obožavaoce/potencijalne kres varijante ali ih istom brzinom i gube, jer u nedostatku snage da pobegnu što dalje od sebe, oni pokažu svoje pravo lice. A kada izgube prijatelje/obožavaoce/potencijalne kres varijante postaju netrpeljivi prema svima koji se smeju od srca ili otkuckaju makar jedan smajli na javnom kanalu. Pri izbegavanju ove vrste hejtera vodite se maksimom „spašavaj se ko može".

Beznadežni Hejter (Namcior Dubiosis)

Iz perspektive svih gorenavedenih namćora ovaj pojavni oblik ispunio je u potpunosti životnu svrhu. Iz perspektive normalnih, nepoludelih, od prosečno inteligentnih pa nadalje, reč je o promašenoj osobi. Reč je o entitetu koji se čak ne može nazvati osobom. Njegov uticaj je poprilično velik, a spektar delovanja širok. Bezočan. Ne bira žrtve, vreme, mesto, mogućnost. Maksima „daj šta daš" nije posledica nemoći već nezajažljivosti. Krvopija. Izraženo kroz hijerarhiju poslenika jednog sajta, ovaj hejter predstavlja neku vrstu admina ostalim pojavnim oblicima. Jedina pozitivna strana u vezi sa ovim nad-namćorom je činjenica da se radi o izumirućoj vrsti koja opstaje samo podršci potčinjenih hejtera (jer koja bi druga osoba, a ovde je ubrojeno i ono stanovništvo sa nezadovoljavajućim nivoom inteligencije, mogla da ga voli).

NAPOMENA: Svaka sličnost sa stvarnim ličnostima je nenamerna.

Pokusaj reanimacije bloga...

... je jedan kraaajnje opipljiv posao i zapravo će od ključne važnosti biti vaše teme (pošto je ova posramljena autorka pomalo ostala bez ideja). Naravno, morate uzeti u obzir da cu hirovita kakva jesam opet sebi dozvoliti slobodu i pristupiti samo onim temama koje mi budu najzanimljivije.

Lupam gluposti! Uglavnom sam se distancirala od pisanja i jedino sto zasad imam kao motiv je "hej, pao je sneg, bas bi bilo lepo da nesto napisem", ali se sve uglavnom na tom motivu i zavrsava.

Treba mi, ma treba nam svima, promena! Jedna promena za celu kafanu: socna i pitka, omamljujuca, opustajuca i nadasve - delotvorna! :) Fiju! Mozda je upravo to bila ta katarzicna recenica koja ce omoguciti mom mozgicu da iz sebe izbaci nesto novo, mudro i vispreno (da, da, kako da ne!)... 

Ma sto se mene tice - i ovo je saaaasvim dovoljno!

Vazno je poceti... :) A 'de ja stadoK  - vi davayte teme. Pisem za sve pare! :)))) hihihih!