... pozitivno se izrazio o ovome što pišem. Mislila sam da je to nemoguće razumeti. U stvari, razumevanje sam ostavljala za onu šačicu prijatelja koji me dobro poznaju ili makar imaju strpljenja da pročitaju sve - od tačke do tačke. Zato sam rešila da ponovo iščitam sve moje priče. I onda šok!
Mnogih situacija u kojima su priče nastale se ne sećam. Jedva da se sećam tek nekih obrisa. Ali sa sigurnošću znam da mi nije bilo teško kao ovih dana... kada živim, kada čitam, kada mi i najmanje čekanje izaziva isti osećaj kao kad bih se golom guzom spuštala niz kaldrmisanu nizbrdicu. I imam utisak da je sve to što sam napisala posvećeno meni budućoj. Da vidim, da osetim, da razumem život i prihvatim sebe i sve ono što se nagomilava i vremenom dolazi.
Zatim se dogodilo da nekome ko me ne zna dugo, a ipak poznaje dobro, pošaljem jednu od tih priča. Ambiciozna kakva jeste odmah mi je predložila da objavim knjigu. Rekla sam joj da sam sigurna da te priče nisu za svakoga, a onda joj i priznala da mi je najveći strah to da ljudi neće razumeti. Dobila sam odgovor koji me je zapanjio: "Nije stvar u tome da razumeju, nego da osete".
Sačekaće ta knjiga još neko vreme jer sam sada potpuno sigurna da ne želim da se iko na ovom svetu oseća kao ja u poslednje vreme...
No comments:
Post a Comment