Napravi svoj zivot...

... besplatno je!
Možete se logovati na stranicama sreće, tuge, sete, zadovoljstva, uspeha, promašaja, konfuzije, čekanja. Korisničko ime dobijate od kumova, lozinka je zapravo prezime, porodično nasleđe koje pored tog niza slova nosi i nekakvu predispoziciju.
Oni koji su već ulogovani u život širiće ruke iz raznih pričaonica, sa blogova, foruma, nezvaničnih i zvaničnih prezentacija onoga što jesu. A tebe baš briga. Imaš svoju IP identifikaciju i još nisi odlučio gde ćeš je posaditi.
Znaš, nije baš da je ta odluka na tebi. Uvek malo možeš da kupiš malo vremena i da nestaneš u moru onih koji igraju igrice u virtualnoj stvarnosti. Trebalo bi odmah da znaš da privatnost ne postoji. Tvoja volja ostavlja binarno kodirani sluzavi trag po www mreži čim se uloguješ. Ne mršti se i ne stresaj se, to je ovde normalno. Prati se svaki trag, zna se kojim putem si išao i na kojoj stanici stojiš.
Međutim, niko te ne osuđuje. Ti si samo još jedan puki korisnik, manje ili više odlučan, manje ili više grešan, manje ili više bitan. Cyber je čudo! Ili je beše real čudo, a cyber njegovo iskrivljeno ogledalo? Zaboravi na ovo! Uživaj u svom logovanju dok traje, dok si svestan mogućnosti da diskretno u nekom levom/desnom uglu postoji link za izlazak odatle.
Stvarnost ti uvek ostaje kao opcija. Ali pazi, ako i kada u RL-u uprskaš stvar, tu te ne spašava log out, moraćeš da naučiš da živiš sa svojim greškama.

Inteligencija...

... se ogleda u tome da umemo da se snađemo u svakoj situaciji koju pred nas život baci.
Ne znam da li idem linijom manjeg otpora ili jednostavno nisam sigurna u ono što znam, tek čitavog života tragam za nekom harmonijom. Za, sasvim je moguće, najmanjim prostorom u svemiru koji je nedirnut haosom i onim vremenom u kome nema neizvesnosti. Tražim harmoniju. Nekada je i nalazim. Ali ne umem da je zadržim. Ili ona jednostavno nije trajna. Možda je to samo trenutak koji se čini kao večnost jer ostane da odjekuje prostorom.
Kada eho prestane, nastane praznina. Jednostavna, bela, ravna praznina, koja nikome ništa ne znači.
Ovo je period u kome počinjem da učim da niko nije dovoljno umešan da stvori, zadrži i očuva balans. I ne treba se zadržavati na tom mestu zlatne sredine.
Život je kretanje, dani su koraci, treba ga prihvatiti u onoj dozi kojom ti se nudi. Nekada ostane gorčina u ustima, nekada poludimo od strasti, ali šta god da je u pitanju - putujemo dalje. Ni jedna promena nije bezveze. Pamtimo je kroz lekcije, prepoznajemo je kroz sličnosti i razlike sa onim što smo postavili kao idealno. A ono postoji samo u našim glavama.
Život je ono što nam se događa dok sanjamo savršenstvo.

Poverila mi je...

... da bi pobegla od posla i uzarenog beogradskog asfalta. Od svih onih situacija u kojima se bori protiv vrucine, bilo da joj je spusten prozor dok vozi ili da se previse naginje kroz prozore tramvaja koji se slivaju u centar.
Kaze, otisla bi na duze, ne na dve nedelje. Mozda na dva meseca i sklonila se od svega i svih. Jela bi samo paradajz, sir, masline i domaci hleb. Hodala bi bosa, nosila samo kupaci kostim, pareo i sorts ponekad, udisala tisinu i volela dane u kojima je sloboda jedina obaveza u rokovniku. Brizljivo bi odlozila sve odevne kombinacije i oprostila se sa ciklama tasnom koja je odradila svoje u razbijanju poslovne rutine. Doslo je to novo vreme, ono za punjenje duse mirom i dzepova kamenjem koje more nanese na pustu plazu. Samo njenu nepreglednu oazu.
Koristila bi zacine i pripremala ribu. Cutala bi i citala. Ne bi bilo frizera, Clinique kozmetike, parfema, ne bi se vidjala sa frizerkom a kosu bi ipak nosila pustenu. Petkom bi na pijac da u zamenu za osmeh dobije najsvezije voce koje se u susretu sa zubima raspukne od slasti. Osluskivala bi leto koje se godinama talozilo na kamenim zidovima kuce toliko stare da svi veruju u to da je samonikla. Susret sa mirisima leta u kamenu podsetili bi je na detinjstvo i smejala bi se u ritmu uspomena koje naviru. Plakala bi samo dok pliva ka pucini, a u povratku ka obali osetila bi se laksom nego ikad.
Udisala bi mirtu, borovinu, more u vazduhu i uzvracala mu srecom u mislima koje su prestale da jurisaju. Vibrato njene energije imao bi sasvim novu melodiju i prijatniji ritam.
A dok se ne vrati, ja bih drzala jezik za zubima. Nikome ne bih rekla ni gde je otisla ni kada ce se vratiti. Jer, jednostavno, sigurno ne bih znala gde je. Samo znam da bi nepogresivo odabrala vreme i mesto za uzivanje, bas kao i kamencice za dzepove, i misli za srecu, i put za povratak kada je najmanje ocekujemo.

Možda postoji...

... jedan razlog zbog koga bih mogla da pomislim da globalizacija ima smisla. U stvari, taj razlog definitivno postoji i možda je to tek moje tumačenje prihvatanja opšteg, univerzalnog pravila. A moguće je i da će nekad, u budućnosti koju nije tako teskobno čekati, neko i uspeti da shvati to (zasad jedino) načelo bojologije! (ah, ne, nije slovna greška, bojologija je ona nauka koja će sooner or later izazvati kataklizmu pesimizma!)
Opet previše uvoda za jedinu teoriju koju zasad imam. A ona se zasniva na principu da su ljudi, iz njima znanih razloga, uvek bili skloni da iz mora razloga za sreću vide tek onaj jedan razlog zbog koga bivaju tužni. Prikloniti se većini (razloga za sreću) za mene je jedino potrebna globalizacija!
Sreća je sve(t)!