... rečima, verovatno će biti tek nemušt pokušaj da onu koja je došla kroz muziku opišem na pravi način.
Platon govori o katarzi kao o smrti - odvajanju duše od tela, dok je Aristotel smatra estetičkim očišćenje duše od onoga koji posmatra neko umetničko delo. Psihologija kaže da je to složen proces kojim potisnute ideje dovode u svest i tu se ponovo preživljavaju. Tako se, kažu psiholozi, smanjuje tenzija izazvana potisnutim (patogenim) iskustvima i (ne)prijatnim emocijama s njima u vezi.
A moja tvrdnja je da je bilo potrebno tek malo srećnih okolnosti, vlasnik najlepšeg lavljeg osmeha i malko više muzike pa da se ja osetim like all of the above: rasterećeno, srećno, pročišćeno. Jedina začkoljica je u tome što ja umetničko delo nisam posmatrala već aktivno učestvovala u svakom tonu, damaru, u svakoj bogovetnoj mogućnosti prošle (savršene) noći. Samo još kada bi me dotakao prst neke muze da od tih osećaja stvorim svoju umetninu. Ali... to je već neka druga vrsta katarze i druga tema za ovaj zjeljoniji blog :)
