Ta vrsta zaljubljenosti...

... me neće skoro proći, zaključih jutros i reših da ipak pišem o Ani u meni. :)
Ja u stvari ne znam ni kako smo se srele. Valjda je to bio onaj trenutak u kome sam nešto svoje prepoznala kod nje, u malo drugačijem obliku, onom koji mi se svideo. Tada nije bilo mobilnih telefona (dakle, prijateljstvo nam traaaje) i sve što smo imale da podelimo, čak i mimo trenutka koji nam to omogućavaju, čuvam (kao nadaleko poznati arhivar) u jednoj specijalnoj kutiji za naše porukice.
Tih dana dok još nije bilo mobilnih telefona imale smo jutarnji ritual: sastanak u zoru (čini mi se oko 6) u jednoj maloj prostoriji na 5. spratu njene muzičke škole. Svirala je klavir i obe smo se drale u glas, sve do 7.50 kada smo pretrčavale raskrsnicu i odlazile na časove... ko zna zbog čega... u toj učionici, sa tim klavirom bilo je mnogo lepše izneti stvarnost na plećima.
Moj prvi tekst za jedan školski list bio je upravo posvećen njoj. Sećam se da sam zamolila sve ljude da kada je vide kako žuri naprave mesta za nju i njen veliki instrument. :) Ne znam da li joj je taj apel pomogao, ali ona meni jeste. Upravo taj tekst o njoj otvorio mi je široko jedna velika vrata i napravio mesta u ostvarenju onoga što sam oduvek želela.
A onda smo postale kume... i ne samo nas dve... koga god uvučemo u kovitlac razgovora, ko god nas shvati, ko god nas prihvati, postaje deo tog kumovskog kružooka. Krstile smo se (tako to moram da kažem jer nas je bilo 4) jednog petka 13, u Sabornoj crkvi. Smejale smo se tokom krštenja i odrekle svega što bi ikada moglo narušiti ovo što imamo.
Zato je i volim, čak i kada pišem o tome da ona ne poštuje vreme - ni svoje, ni tuđe. :) Ali, možda je to jedan od razloga što u subotu ni jednom nisam pogledala na sat, ni jednom nisam poželela da se nađem bilo gde drugo osim tu gde smo nas dve: u Beogradu, u restoranu, na klupi, u Knezu, u tržnom centru, na stanici...
Njeno ime sadržano je u mom.

Samo zbog poruke koju ova pesma nosi: http://www.youtube.com/watch?v=hrjOhQZWU7k