Nije prepoznao...

... prizore kada se vratio u taj kraj. Neko je vešto uspeo da ukloni sve odrednice koje su činile to najsigurnije, nasvetije mesto koje pamti. Srećom, mirise niko nije mogao da ukloni. Kaže: osetio ih je i znao je da je stigao kući.
Posle toga mu ništa nije bilo važno. Sve ono što je vremenom i voljom ljudi nepovratno nestalo nadoknađeno je jednim udahom mirisa. Vratili su mu slike do detalja sačuvane u sećanju na sreću, u sigurnosti da je život beskraj i da vremena ima na pretek za sve.
Otvorio je oči i pogledao ponovo oko sebe. Nekome je uskraćeno vreme i mogućnost da postoji. Ostajala je mogućnost da se seća svog tog drveća sa čijih su grana visile ljuljaške. A onda flashback: on i sestra koji se sasvim asinhorno ljuljaju ali potpuno sinhrono smeju. Ostala je prolika da samo na osećaj pronađe ono mesto na rosnoj jutarnjoj travi s kraja leta, ono mesto koje je prvo počinjalo da miriše na jesen.
Novo sećanje je zatitralo: majka iznad kazana ulaže svu snagu da ne zagori ta staklasta masa kojoj je čak i miris sladak. Nikada nije imao srca da joj prizna da svo slatko koje napravi ima zapravo identičan ukus. Tek kasnije mu je dao naziv. Kasnije kada više nije mogao da zagrize sveže ispečen hleb premazan debelim slojem džema, tražio je taj komadić raja, to sladostrasno kušanje života u svakom svetskom restoranu. Nije ga našao.
Jedan skorašnji flashback poslao je jezu uz njegovu kičmu: dok je čekao da mu se Žena Osmehnute Duše pridruži na kasnom doručku u jedinom restoranu u kome je namaz za svež hleb umešen sa heljdom samo na tren podsećao na majčino savršenstvo, u nevreme je pogledo kroz staklo besprekorno opranog izloga. Video je njen poslednji korak na ovom svetu. Onaj koji je uputila ka njemu ne primetivši automobil koji joj je išao u susret. Onda je video crvenu boju na asfaltu. Iskrivljena lica onih koji su se zatekli na mestu nesreće i svoj bol. Mogao je da ga opipa duž celog tela.
Gromovito se vratio u sadašnji trenutak. Boleo ga je taj dobro poznati vazduh, taj mizanscen njegovog novog, nadao se srećnog, života. Onaj stari, savršeni, iz detinjstva, prestao je da postoji izbledevši mu iz sećanja zajedno sa poslednjom teglom džema koju mu je majka poslala pre smrti. Posle te nesreće je, valjda, prestao da traga za lepim i zadovoljava se lepotom. Grčevito se borio samo da pronađe mir.
Zato je i legao u travu orošenu kapljama vode septembarskog jutra. To je bio taj miris. Razoružao ga je činjenicom da i dalje postoji, da se nije menjao. Podsetio ga je na trenutke kada je poznavao sreću, zato je i pomislio da nikada neće ustati odatle. Nikada. Neka ga samo pokopaju kada za to dođe vreme. Ma može i odmah, nek umre, nek umre sada, dok još ima ovih trenutaka u kojima može da kaže da (s)poznaje sreću!