Nekada jednostavno ne umem da dam naslov. Baš kao sada... Sedim tako zanesena na svom oblaku, gledam reku od života kako protiče, slušam huk propisno izolovana od svega. Samo mislim da sam srećna što imam to mesto. Nikada ga nikada ne bih rentirala nikome.
Tu se najbolje vide naslovi kad svane. Odatle se prave one panoramske fotke života što ih nosimo u podsvesnom. Neko kaže "život" a meni je već sevnulo nekoliko slika u glavi. To "tras-tras-tras" trojstvo što bljesne pred očima slikano je sa tog oblaka. Sa mog mesta.
Neobično. Ima ljudi koji budu na sva tri izvoda iz mog smisla o životu. Nikad odjednom. Prošetaju se kroz te panorame i... odluče da iskorače. Nikada nikoga ne zadržavam. Nije život samo ono što ja vidim. Znam da ima i dalje i lepše i bolje. Ipak, cenim lojanost onih koji vole da se ušuškaju tu.
Ne brojim im osmehe, svaki put kad zažmurim ili se zasanjam, nova je slika na tim pejzažima od emocija, stvarnosti i nešto malo želja. Svaka je svakoj opozit. Nemoguće? Ne znam. Možda sam ih samo dobro odsanjala. Kod mene se uvek biju više od dve sile. Ništa strašno, zapravo. Svaka ima svoj trenutak. Svaku rodim baš kad treba. I mirujem: razumom, ne emocijama. I sanjam: celim bićem - odozgo nadole. I volim: pa gde stignem...