... u kome i ja mogu da kažem "ladno" (a da me ne bude sramota)!!! :)
U ovom životu sastavljenom iz trenutaka koji se jednako tiskaju na vratima ulaska u moje short stories danas sam se mimoišla sa jednim zanimljivim čovekom. I upravo taj mimoilaz bio je dovoljan za ovaj post.
Cane je... oh well... svojevrsna faca, ali ova ovde autorka, koja polaže na visinu, ostala je zatečena pomanjkanjem iste u njegovoj pojavi. Možda je to i moja greška - oduvek sam ga zamišljala kao poglavicu koji ume da vlada svojim plemenom. Tako je makar delovao na bini - nadmoćno, sigurno, hrabro, divlje... Ali, nisam puno omašila - koža mu je paorski crvena od sunca i zaista liči na indijanca, ali taj pogled, ta pojava, sada znam, nisu dostojni poglavice. Vlasnik pogleda koga nisam uspela da pročitam ličio je više na vrača no na poglavicu (a možda se to meni samo čini...:)). I ostah zbunjena. Valjda je to normalno stanje kada ti iluziju smrska realnost.
Ostaje mi da upišem kurs zauzdavanja i ne uzdanja u iluzije mi moje...
Da i ja jednom budem najgora od sve đece (reče autorka skromno:)).
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
1 comment:
Iluzije.. Znala sam dosta dugo da zivim od istih.. Da li bi nam zivot bio isti iliti siromasniji da postoji taj kurs za zauzdavanje? Ili bi jednostavno bili neko kome su razbijene iluzije, ali jasno odredjeni ciljevi. Ma bice da je samo tajming u pitanju. Ne u prvom razredu, ali vec moze u petom.
Post a Comment