Često mi...

... dok se obraćam samoj sebi, naleti ovo "dobro jutro" dok izgovaram sopstveno ime. Nije ni to loše, pomislim, tek novi lepi početak jednog svetla - svesnost. Otud mi valjda i stihijski dolaze kao znanje stvari o kojima do juče nisam imala pojma ili me makar nisu zainteresovale u pravom trenutku.

Ovo najnovije saznanje darovao mi je član porodice, one mamine, zapadnosrbijanske, ponosne na svoje korene i pretke. Zato sam valjda i ja prihvatila priču o onome što nosim zahvaljujući njenim genima ne dovodeći u pitanje ni jedan njen trun.

A biti vlasnik tog genetskog koda nije ni malo lako, ali prija saznanje da nisam tikva bez korena i da to što se izuzetno zacrvenim od stida ima pomalo veze sa svetlom kožom (tatina strana genetike) ali i sa onim delom mame u meni koja je sledeću priču ispričala...

Po srpskim običajima (koji su danas ostali sačuvani, koliko mi je poznato, samo u Vojvodini) opšteprihvaćen način oslovljavanja čitave porodice nije po njihovom prezimenu već po "špic-nametu" (lokalizam nemačkog schpitz-namen). Špic-namet je u stvari "drugo" prezime koje prati porodicu i večno je obeležava. Špic-namet vuče svoje korane od davnina, pa često ni najstariji članovi porodice nemaju objašnjenje kako se to "drugo prezime" pojavilo u njihovom porodičnom stablu ali su ga toliko davno prihvatili da ga sada sa ponosom nose i pod tim prezimenom se i predstavljaju. Jedno od mogućih objašnjenja je da je davni predak poneo u to svoje vreme neki nadimak koji je oslikavao njegov izled, zanimanje, sklonost pa se taj nadimak kasnije prilepio i saživeo sa svim potomcima davnog pretka. Tako je makar u mom slučaju.

Ja sam, vam, iz Broćovića. Porodice koja je svoje drugo prezime dobila zahvaljujući karakterističnoj crvenoj boji lica njenih članova :) A svoje karakteristično prezime koje doslovce opisuje izgled članova porodice, dobijeno je poistovećivanjem sa biljkom broć (Rubia tinctorum) jarkocrvenih cvetova. Ne znam od kad moja porodica nosi ovaj namet, ali znam da se njeni cvetovi još od srednjeg veka (!) koriste kao crvena farba za tekstil!

Broćovića u meni tek u tragovima, tek u trenucima kada mi je ovlaš neprijatno ili onim kada ne znam šta ću od stida. Ali, od pre neki dan, lakše se nosim sa tim...

Sam smorila? Predugačak uvod za malo suštine na kraju? Oh, well, neke stvari i ne mogu da ispišem ovde - zacrveneću se :)))

Lagano se budim ovog jutra: http://www.youtube.com/watch?v=3IKLjpE9vJo