Postoje dani kada detalji koje vazda primećujem umeju da bole. Oduvek mi je trebalo malo: malo da se rasplačem, malo da se nasmejem, malo da zasmejem, malo da se povredim, malo za modricu, malo za prijateljstvo, malo za podsticaj, malo za rastanak... tek jedan detalj, tek obična sitnica. Sećam se koliko je tih sitnica bilo u pesmama Ane Ahmatove da se devojčica V. i ja zarozamo... (Miku u ovom trenutku ne smem ni da spomenem!)
Danas sam krajičkom oka u autobusu "uhvatila" malo dijagnoze na jednoj otpusnoj listi. "Disordo personagi..." pisalo je na listu papira koji je držao neobično sitan čovek. Nekako uvučen u svoju nesreću koja je spolja bila obučena u braon sintetičku rolku, neshvatljivo skraćene teget plave štofane pantalone, dokolenice, papuče... Na glavi mu je bio najprljaviji crni kačket. A on... opuštenih mišića od lekova, ali ipak nekako krutog stava. Što sam ga više gledala, sve je više bolelo i moooolila sam bez reči čoveka koji je sedeo do mene da me ni slučajno ne dotakne kada lista svoje novine... ni to ne bih podnela... a onda su se sitnice ređale... ili su možda samo isplivavale iz tog mesta u duši u kojoj se talože boli... slika za slikom... korak po korak... danas je čaurica krhka i nema mi zaklona od sitnica.
Danas nema bega u paralelni svet od snova... nema mogućnosti za beg. Lepota je u oku posmatrača, a meni danas i lepota i grozota dolaze na isti način - bole.
Ostaću da stojim i čekam vetar... da pokrene i donese promene. Ovo je valjda ta druga strana za balans, malo tereta na drugom tasu moje apotekarske vage...
http://www.youtube.com/watch?v=qsTk2xp0nvY
8 comments:
Draga moja.. nas cuveni autobus nikako nije happy place.. znas i sama da smo se svega tu nagledale.. I ako se desi da te neki put ponese takvo osecanje.. nije to toliko strasno, ali se trudi da kad izadjes iz istog, to i ostane tamo. Ubuduce (a znam da je inace tako) stavi sluskice, muzikicu, i naocare.. U can't help them anyway.
U mom kraju je jako tesko naleteti na takve slucajeve, ali ima jedan cikica bas blizu moje zgrade, koji prica sam sa sobom, vuce se ulicom i moli najtuznije na svetu za jednu funtu.. Vidjam ga skoro svaki dan. Mozda sam postala bezosecajna, ili se samo tako branim, ali ne dozvoljavam sebi da budem tuzna.. Otvorim prozor, dam mu funtu, i vec zaboravim na njega.
Dogovoreno? :)
:) mislim da nije do autobusa vec do mene... PMS i tako te fore. Dusa mi se cepala, ali srecom proslo je. Ja inace na te prosjake ne obracam narocito paznju, nekako mene me to ne interesuje iz milion razloga, ali ovaj jadnicak u subotu... Auuuuu. Zamisli onako sav bolestan, ne zna sta ce od svojih jada, a obukli ga u sinteticku rolku na plus 30 i nesto... Pa da ti se srce skocanji od tuge.
I naravno da je dogovoreno! :)
Pms je relativna stvar ne obaziri se na isti i bice ti bolje i ovde i u prevozu
Draga prijatelj'ce B,
PMS nije nesto na sta mozes da se obazires ili ne... To je prosto state of mind, neka vrsta neminovnog ludila i xaoca :) Ne bih ja da se obazirem, ali ko me pita :)
ts ts B ja sam mislila da ti mnogo vise znas o PMS-u :)
Secas se Z kako mi se srce stezalo kad su svirali 'Vojsko moja, vojsko moja' na stanici kad je moj bata odlazio u vojsku :) a znam sigurno da se secas onog violiniste u Knezu..
A ako je PMS proci ce..
:))) Vojsko moja, vojsko moja :))) a nije to dusho OBICAN violinista, remember? On je zbog toga sto se zaljubio krenuo u svet da nadje svoju dragu, izgubio mesto koncert-majstora u cuvenom simfonijskom orkestru. I zaustavio se bas u Knezu, bas ispod prozora moje ex slusaonice i guuudi bez prestanka (a bolje bi mu bilo da nije odustajao od traganja za dragom)... :))) OBOZAVAM TE!!!
Onda vidimo se u Knezu:))
Sviraces gitaru? :)))
Post a Comment