Showing off :)

A onda je... mesec dana posle tog koncerta u Danasu izašao ovaj tekst :)

Nesagledive visine harmonije

Intonacija koja se diskretno nameće. Nemalo za njom vibracije glasnih žica stvaraju zvuk. Narušena tišina. Potom i drugo grlo daje od sebe glasa. Sinhrono stapanje i rastapanje. Prepuštaju se savršenstvu sopstvene melodike glasova. Jedan je u grču, možda i zbog nemogućnosti da podnese sklad perfektnog trenutka, drugi, pogleda uprtog u nebo. Svetost, naizgled neobičnog, perioda u vremenu.
Pesma bruji, šake su stisnute. Vrata, koja otvaraju put tradiciji, odškrinuta su diskretno I pružaju mogućnost da oči uživaju gledajući u tek rođeni vidik. Stojim naslonjena na dovratak slušajući odjek melodije i uživajući u prizoru koji se predamnom pruža. Ovde nikako nije reč o probuđenom patriotizmu. Naprotiv, samo se radi o ganutosti koju pobuđuje neverovatno saglasje dvojice Čačana. Braća Ratko i Radiša Teofilović u sebi nose kod kojim se odgoneta lepota tradicije temperamentnog Balkana. Svojom čulnošću razrešili su misteriju i predočili kako je lepota definitivno nekomplikovana, skromna, potpuna i suptilno nametljiva.
Njihov pogled u nebo nema veze sa lokal patriotskim uverenjima. Stičem utisak da su na taj način za milimetar bliži anđeoskom pojanju. Odabrali su put kojim smelo koračaju u nezaborav budućnosti, poštujući izobilje prošlosti. Ono, na šta na putu naiđu, nesebično nam daruju kroz jedinstvenu uzdrhtalost kada slože svoje glasove. A u tradiciji, o kojoj uzvišeno pevaju, mešaju se narečja i običaji, svirale i tapani. Ritam prošlosti biva oživljen grandioznom moći minimalizma postojanja: kroz saglasje.
Bilo da se udružuju pevajući „Oj Goro“ ili poskakuju intenzitet emocije „Zajdi, zajdi“ ili lagano plove po melodiji „Kaleš bre Anđo“, doživljaj je potpun, jer zajedno sa njima uzlećem u nesagledive visine harmonije.
A tu, u međurednim šapatima reči koje pevaju, nameću se snovi odsanjani i žal isplakan nekada davno. Ipak, distanca ne postoji: svi ti snovi i boli, svi pejzaži, sva svetost nudi nam se u njihovoj mogućnosti da osete jedan drugog, u talentu da nam u vazduhu, kroz suptilne titraje, iscrtaju bogatstvo nasleđenog. Kažu, umetnost iznova rađa samu sebe. Pitam se, koliko li su se puta rodili pevajući?
Izrečeno oduševljenje samo je utisak sramno neukog, pukog uživaoca u muzici. Možda sam ja prateći sopstveni tok, na nekoliko trenutaka uspela da osetim i da se srodim sa emocijom koja ih prožima. Dozvolili su mi da na kratko posetim novu dimenziju sistema vrednosti. Teofilovići definitivno čuvaju snove od zaborava, ostavljajući nam mogućnost da neke dolazeće, još neodsanjane, rodimo kao neverovatno fantazmogorične, ali ostvarive. Svaki put kada ih čujem na javi, grešno postojim kroz samo jedno osećanje: ponos!