... sa junakinjom koja to nije.
Rođena je davne sedamdeset(bez neke)e i prestala da slavi rođendane kada je sračunala da bi zbog njih morala češće da posećuje kozmetičara koji u svojoj ordinaciji baštni eliksire mladosti. Odrasla je u centru velikog grada punog mogućnosti i svakoga dana na povratku sa časova klavira dobijala je roze minjon iz poslastičarnice Petrovića, šćućurene među radnjama u ulici koja se nedaleko odatle uliva u Takovsku. Svirala je klavir, družila se sa drugaricama iz uglednih porodica, jer ostale nisu postojale ni formalno ni fizički. Imala je prosečne dečje nestašluke, leti se sunčala na svojoj ponti, završila leeepu školu i afirmativan fakultet, a onda i magistrirala nešto kasnije kada je shvatila da se njenom dragom (koji usuput ima dragog) sviđa baš ta oblast. Danas je lepoglasi stručnjak, odnegovani profesionalac koji ne voli da čuje Severinu zbog one pesme "lete mi, lete, tridesete..." i da nije onih koji bi joj pomogli, mislila bi da su Tokio i Kjoto isti grad.
Rođena je davne sedamdeset(bez neke)e i prestala da slavi rođendane kada je sračunala da bi zbog njih morala češće da posećuje kozmetičara koji u svojoj ordinaciji baštni eliksire mladosti. Odrasla je u centru velikog grada punog mogućnosti i svakoga dana na povratku sa časova klavira dobijala je roze minjon iz poslastičarnice Petrovića, šćućurene među radnjama u ulici koja se nedaleko odatle uliva u Takovsku. Svirala je klavir, družila se sa drugaricama iz uglednih porodica, jer ostale nisu postojale ni formalno ni fizički. Imala je prosečne dečje nestašluke, leti se sunčala na svojoj ponti, završila leeepu školu i afirmativan fakultet, a onda i magistrirala nešto kasnije kada je shvatila da se njenom dragom (koji usuput ima dragog) sviđa baš ta oblast. Danas je lepoglasi stručnjak, odnegovani profesionalac koji ne voli da čuje Severinu zbog one pesme "lete mi, lete, tridesete..." i da nije onih koji bi joj pomogli, mislila bi da su Tokio i Kjoto isti grad.
Nosi samo najskuplje stvari jer druge za nju ni formalno ni fizički ne postoje. Na prijemima je slikana jednako koliko i njena prestižna npr. torba. Ne bahati se, ona samo želi najbolje za sebe. I dobija... samo još da saznam kako i da napišem happy end 4 this fairytale actually.
I sada, ako vam se i učini da se među redovima ove bajke potrkala doza zlobe - nije mi stalo. Ja ovaj blog kao svoju rupu posmatram i u nju mogu do prekosutra da vičem da "car Trajan ima kozje uši".
Uostalom, možda ovo nije bajka, možda je njena priča stvarnost - a ja u bajci živim.
Đavoćegaznati!
6 comments:
huh djavocegaznati vaistinu.. Uvek sam se pitala kako bi to izgledlo da sam ja upravo takva junakinja. da sviram klavir i imam samo ono sto je najbolje za mene. Hmm.. da li bih bila lepsa, obrazovanija, srecnija u sustini.. Ili prosto dosadna, prozracna a nikako lepa..
Darling,
malo sam razmisljala da li da stavim onaj naslov. Ali onda sam dodala da je to zapravo bajka sa junakinjom koja to nije, da ti ne bi pomislila da je rec o tebi. Jer ti si junakinja u bajci koja to jeste :))
No, vratimo se temi: iz njenog iskustva jedino sto mogu da ti kazem jeste da je ona lepsa no sto je bila na rodjenju, bas kao sto je uspela da popravi i ostale nepravilnosti u zivotu, ali je i dalje sustinski nesrecna. Poenta je u tome da se duhovna sreca ne kupuje materijalnim blagostanjem imanja miliona torbica niti savrsenim npr. grudima. Definitivno postoji razlog sto smo nesrecni kad smo nesrecni i to ne treba popravljati sminkom, vec zadovoljnim osmehom kada dodjemo do sustine nesrece.
Dzaba svi ti skupi aKsesoari na tuznome licu. Tada cak ni kruna ne stoji najbolje... A oreol srece pootpuno je druga prica. Ispekla'n'rekla brzinom munje :)) eto nama odgovora :)))
a da li je zaista tako?? Mozda se takvi ljudi vremenom skoncentrisu samo na to sto misle da je najbolje i samim tim su i srecni upravo zbog toga. Kapiras? Zatos to ni ne znaju sta je prava sreca a sta istinska tuga. Zato sto su tako vaspitani, tako su ih ucili, i tako su odrastali.. Mozda je zaista njena prava sreca kad kupi tu najlepsu torbu na svetu. Mozda nju taj fizicki izgled bas cini srecnom.. tom njenom srecom, koja je nasem svetu ne prava sreca.. uh ako uspes da se ispletes iz ovog u sto sam se ja uplela, javni se ))) Ne znam zasto ali pocinjem da razmisljam da novac zaista moze da ti priusti sve, pa i srecu.. Mozda je potrebno da samo pametno investiras, ako moze ))
Hmm, uzimam igle i konac i pocinjem da shtrikam rechi:
OK je sve to, tj. bilo bi OK da iznenadni obrt u ovoj bajci ne predstavlja cinjenica da se dotichna profesionalno bavi afirmacijom duhovnih vrednosti iz oblasti drage nam kulture. Ja i dalje mislim da postoji gro situacija koje novac ne moze da priusti i uzdam se u to. Ipak je potrebno da imas neku intelektualnu i duhovnu dubinu da bi u nekim stvarima uzivao, a to, oprostices mi, ni uz sav novac ovog sveta odredjene persone nece moci da priuste. A ako je vaspitavana u materijalnom duhu i odrasla ignorisuci eventualne prilike da se duhovno i emotivno uzdigne izvan te povrsnosti tu se najbolje vide manjkavosti tog'n'takvog nacina vaspitavanja. Kapiras? Ona ce torbu da nosi dok se ne pocepa, dok joj ne dosadi ili dok ne prodje moda. Ali ono sto ZNA ne moze da se pohaba. O tome ja... pletem danas :)
evo i mene, ja se zadrzao na koncertu koji je on-line na ovom blogu :) Mislim da svako dobije ono sto trazi u zivotu (ajde da malo filozofiram) u onoj krajnjoj instanci. Kada princeza izdusi na svaku stranu, ostace joj torbe koje ce tada biti sigurno demode. Mozda joj ostane jedna utjeha, s obzirom na veliki prirastaj stanovnistva, da Tokio i Kjoto budu stvarno jedan grad :)
Mislim da je vec izdusila cico, vidis to "Tokio i Kjoto" je samo jedan u nizu primera. Ako i sazna da to nije isti grad, kupice si torbu da se utesi za gluMpavos' :)
Post a Comment