Zavrsio je...

... sa pisanjem, opet nervozan, opet gnevan na okolnosti, na sve ono što je sudbina, njegova sudbina. Elegantno, ona izbegava svaki njegov pokušaj da bude preusmerena, da premosti ćutanje i prevaziđe učmalost statiranja. Čudan je to osećaj: on je pisao, minuti su protekli ali život nije, ni makac, ni zrnce manje u gornjoj polovini peščanog sata kojim se meri njegovo vreme. Kao da ta paklena zrnca prkose gravitaciji.
Da je onaj isti, onaj od pre godinu ili dve, osećao bi bes poraženog i upinjao bi se da ostavi traga u minutima čije otkucaje beleži sat. Ta naprava unosila je još veću nervozu, dodavala tenziju u prepunu čašu njegovog neizdrža. Ili je to možda nezadovoljstvo koje ključa a nikako da se prelije i konačno bude događaj dovoljno značajan da pokrene život.
Ali, nije isti. Donekle je prihvatio svoju ulogu. Njegovu energiju drugi prihvataju kao inicijalnu, katapultira ih tamo gde žele, mogu, znaju, smeju da idu. On ostaje: ista soba, isti mirisi, isti zvuci. Možda je samo muzika nova, ali sve je već napisano, zar ne? Ni u vreme više ne sumnja, potpuno je svestan da protiče, doduše nekako mimo njega. I tu je začkoljica. On je imun na vreme, ne na događaje. Mada, život mu je prazan: nedovoljno ispunjen ljudima koji bi uticali, prijateljima koji bi preusmeravali, ženama koje bi ga ostavljale ili volele zauvek. Zato i zna da ne postoji zauvek, postoji samo sada. I nema dobrih i loših dela, sve je samo pitanje posledica onoga što smo uradili.
On vapi za tim posledicama. Vapi za danom kada neće biti dovoljno neutralan svedok života: autobusa koji u manje-više pravilnim razmacima zabruje malo dalje od njegovog prozora, senki koje sunce pravi dok zemlja ne odoleva kosmičkom redu i sledi svoju trasu, svetlosti koja prosejana kroz grane drveta ipak nalazi način da se prošeta kroz njegovu sobu. Vapi za trajnom promenom, polukružnim skretanjem u stilu trošenja vremena. Možda bi bilo dobro da se on kreće, a vreme malo stane, ali čoveku koji živi u vakuumu nepomičnosti bolno je jasno da ne postoje želje od kojih može očekivati ostvarenje.
Karantin. Ne prostor, nego okolnosti. Nepomičnost. Ne uma, nego uticaja. Stvara ideje koje u najboljem slučaju postaju kuriozitet života – potvrda da postoje izuzeci od pravila. Međutim, nemoguće je verovati piscu koji nije okusio život. On bi bio značajniji od sopstvene knjige. Ona bi bila jednokratno čudo, a on bi zanavek bio intrigantan: da li je moguće verovati rečima čoveka koji je u osami pisao o životu? Zanavek nije nešto u šta se veruje, ali ipak zvuči kao najgora moguća kazna za nekog koji ipak zna o čemu piše. Jer, nije oduvek bilo tako.
Iza sebe ima i ono iskustvo koje mu je dalo mogućnost da trči mimo vremena i živi mimo ritma. Ipak, prestalo je. Kratko je trajalo, pomislio je čovek iz jedne sobe, u jednoj ulici u kojoj ne postoji redosled kućnih brojeva, u gradu koji je provincija, u zemlji koja je predgrađe mogućnosti, u godini koja je nadohvat promena, u svetu koji je na rubu propasti...