Jednom sam...

... na obroncima Mediterana posmatrala gospu koja sedi na balkonu. Naslonjena na kamenje koje je sunce čitav dan uglačavalo. Pravila je nešto, naslanjajući celu površ svojih leđa na toplo kamenje odvajkadašnje kuće. Izgledala je tako divno zaneseno i nenarušivo srećno. Jasno se video put pred njom i osmeh blaženstva kojim ju je zakitila noć. Mesto na kome sedi nije bilo osvetljeno, ipak jasno sam videla šta radi.
Tako je u životu. Najlepše stvari su jednostavne, najbolje su svima dostupne, čestite su jasno vidljive. Bilo je nekih trenutaka u kojima sam poželela da budem baš ta gospa. Da udahnem jadranske mirise i pretočim ih u neku svoju sreću. Da se u životu oslonim na nekakvu nenarušivu toplinu stabilnosti i radim ono što najbolje umem. Otelo mi se ostvarenje. Dobila sam svoj put.
Jedno vreme grabila sam misaonim koracima, dok su emocije bez daha kaskale za mnom. Kada stignu nastajao bi haos. Naučila sam da ne grabim, da pustim misli sa emocijama, da pratim taj trag i da se ne plašim sebe.
Kad svako lutajući pokupi sitnicu u svojoj boji, ostaje nam svet podeljen na crno i belo. A ništa zapravo nije tako jednostavno. Jer, gluposti su u sivoj zoni.

Ljudi...

... daju sebi za pravo mnogo više nego što im je bogomtado.

On: Ćao, koleginice, pa kako si?
Ja: Loše... alergija... čudo...
On: Zaista? To se rešava relativno lako...
Ja: Ma probala sam lekove, nista ne pomaže osim ovog glupog Benadryla koji me obori...
On: Ne tooooo... nego nekim dobrim izlaskom. Tako najbolje zaboravljaš da imaš alergiju.
Ja: A, to! Pa ne smem nos da promolim napolje.
On: Čak i ako izlaziš sa mnom?
Ja: Hihihihihihihihih!

***********************

On: Nećeš se tako zlobno smejati kad se jednog jutra probudiš sa glavom na mom ramenu...
Ja: Hihihihihihihihihih! (ovoga puta smeh je skrivao zbunjenost i strah...)

Nije prepoznao...

... prizore kada se vratio u taj kraj. Neko je vešto uspeo da ukloni sve odrednice koje su činile to najsigurnije, nasvetije mesto koje pamti. Srećom, mirise niko nije mogao da ukloni. Kaže: osetio ih je i znao je da je stigao kući.
Posle toga mu ništa nije bilo važno. Sve ono što je vremenom i voljom ljudi nepovratno nestalo nadoknađeno je jednim udahom mirisa. Vratili su mu slike do detalja sačuvane u sećanju na sreću, u sigurnosti da je život beskraj i da vremena ima na pretek za sve.
Otvorio je oči i pogledao ponovo oko sebe. Nekome je uskraćeno vreme i mogućnost da postoji. Ostajala je mogućnost da se seća svog tog drveća sa čijih su grana visile ljuljaške. A onda flashback: on i sestra koji se sasvim asinhorno ljuljaju ali potpuno sinhrono smeju. Ostala je prolika da samo na osećaj pronađe ono mesto na rosnoj jutarnjoj travi s kraja leta, ono mesto koje je prvo počinjalo da miriše na jesen.
Novo sećanje je zatitralo: majka iznad kazana ulaže svu snagu da ne zagori ta staklasta masa kojoj je čak i miris sladak. Nikada nije imao srca da joj prizna da svo slatko koje napravi ima zapravo identičan ukus. Tek kasnije mu je dao naziv. Kasnije kada više nije mogao da zagrize sveže ispečen hleb premazan debelim slojem džema, tražio je taj komadić raja, to sladostrasno kušanje života u svakom svetskom restoranu. Nije ga našao.
Jedan skorašnji flashback poslao je jezu uz njegovu kičmu: dok je čekao da mu se Žena Osmehnute Duše pridruži na kasnom doručku u jedinom restoranu u kome je namaz za svež hleb umešen sa heljdom samo na tren podsećao na majčino savršenstvo, u nevreme je pogledo kroz staklo besprekorno opranog izloga. Video je njen poslednji korak na ovom svetu. Onaj koji je uputila ka njemu ne primetivši automobil koji joj je išao u susret. Onda je video crvenu boju na asfaltu. Iskrivljena lica onih koji su se zatekli na mestu nesreće i svoj bol. Mogao je da ga opipa duž celog tela.
Gromovito se vratio u sadašnji trenutak. Boleo ga je taj dobro poznati vazduh, taj mizanscen njegovog novog, nadao se srećnog, života. Onaj stari, savršeni, iz detinjstva, prestao je da postoji izbledevši mu iz sećanja zajedno sa poslednjom teglom džema koju mu je majka poslala pre smrti. Posle te nesreće je, valjda, prestao da traga za lepim i zadovoljava se lepotom. Grčevito se borio samo da pronađe mir.
Zato je i legao u travu orošenu kapljama vode septembarskog jutra. To je bio taj miris. Razoružao ga je činjenicom da i dalje postoji, da se nije menjao. Podsetio ga je na trenutke kada je poznavao sreću, zato je i pomislio da nikada neće ustati odatle. Nikada. Neka ga samo pokopaju kada za to dođe vreme. Ma može i odmah, nek umre, nek umre sada, dok još ima ovih trenutaka u kojima može da kaže da (s)poznaje sreću!

Nema me...

... ponekad. Sada i ovde jednostavno gube način da postoje u mojoj svesti. Ne dozvoljavam im da postoje. Živim svoju stvarnost, baš kao što vazda koračam kroz prostor postujući sopstvenu predstavu o njemu. A sudaram se - sa stvarnošću.

Nekada jednostavno ne umem da dam naslov. Baš kao sada... Sedim tako zanesena na svom oblaku, gledam reku od života kako protiče, slušam huk propisno izolovana od svega. Samo mislim da sam srećna što imam to mesto. Nikada ga nikada ne bih rentirala nikome.
Tu se najbolje vide naslovi kad svane. Odatle se prave one panoramske fotke života što ih nosimo u podsvesnom. Neko kaže "život" a meni je već sevnulo nekoliko slika u glavi. To "tras-tras-tras" trojstvo što bljesne pred očima slikano je sa tog oblaka. Sa mog mesta.
Neobično. Ima ljudi koji budu na sva tri izvoda iz mog smisla o životu. Nikad odjednom. Prošetaju se kroz te panorame i... odluče da iskorače. Nikada nikoga ne zadržavam. Nije život samo ono što ja vidim. Znam da ima i dalje i lepše i bolje. Ipak, cenim lojanost onih koji vole da se ušuškaju tu.
Ne brojim im osmehe, svaki put kad zažmurim ili se zasanjam, nova je slika na tim pejzažima od emocija, stvarnosti i nešto malo želja. Svaka je svakoj opozit. Nemoguće? Ne znam. Možda sam ih samo dobro odsanjala. Kod mene se uvek biju više od dve sile. Ništa strašno, zapravo. Svaka ima svoj trenutak. Svaku rodim baš kad treba. I mirujem: razumom, ne emocijama. I sanjam: celim bićem - odozgo nadole. I volim: pa gde stignem...

Nemam danas...

baš puno reči. A i šta bih mogla da napišem... osim, da nosim suknju i da hodam po oblacima! :)

Ne podvirujte! Neki se dani naprosto - dogode! :)))

Zivot nam se...

... komplikuje. Jačinom tuđih i sopstvenih htenja. Tek, u poslednje vreme uhvatim i sebe i druge kako neke neočekivano lepe okolnosti pravdamo banalnim ili komplikovanim stvarima. Kako to izgleda u praksi? Jednostavno:
1. ako upoznaš neku interesantnu osobu razgovor nikada ne ide u pravcu da je to situacija koju zaslužujemo, nego: šta je u horoskopu, šta studira, gde radi, kako se ponaša, gde izlazi, s kim se druži, da li je pismen, da li su mu/joj oči dovoljno otvorene i da nisu slučajno ukrivo postavljene, kako se smeje, kakve cipele nosi... A šta je zapravo od toga bitno?
2. ako pročitaš neku zanimljivu knjigu/odgledaš neki zanimljiv film, razgovor retko kad ide u pravcu elaboracije na temu šta nam se svidelo, već: taj pisac/reditelj je pre toga imao toliko promašaja, priča bi bila bolja kada bi..., greška je u tome-i-tome... A gde je tu smelost da se prizna da smo zapravo uživali i, daleko bilo, da neko prizna da nešto čita ili gleda...
3. ako se u trenutku oduševiš nekom pojavom koju ugledaš, među koje je tako lako ubrojiti: dugu, veliki broj padobranaca na nebu, NLO, cvetne aranžmane, nečiji hod, nečiji osmeh, nečije umetničko delo, dečju (ne)spretnost. Uvek postoji neko prozaično opravdavanje čak i ako se neko usudi da prizna da ga je dirnula lepota.
U četvrtak na petak sam se fantastično provela, onako kako verovatno nisam u poslednjih deset godina. I rešila sam da te trenutke čuvam kao zasluženu lepotu postojanja a ne začuđena nad nepodnošljivom lakoćom života. Prihvatam stvari as they are, ne zanima me horoskopski znak čike koji upravlja ringišpilom, ne zanima me da li je i koliko Rundek pismen, nisam zapamtila kakve su cipele nosili ljudi koji su to veče podelili sa mnom. Ali! Jako dobro znam sa kim sam bila, čemu sam se smejala, koliko puta sam imala breathtaking moments, koliku inspiraciju da se smejem i koliku snagu da sve ono što pritiska odstranim u 10. plan.
Moguće je da umetnosti nikada nije posledica sreće, ali volja i ljubav prema životu sigurno jesu! O, ne, nije to linija manjeg otpora - samo učim da uživam! :)

Da bih zapamtila...

... koliko sam juče bila pametna, danas ta moja pamet mora da se prolije po blogu. Bez puno priče i previše mudrosti:
Međ' omiljenim mi horom torokuša našao se uljez. Onaj koji ćuti i posmatra nas (verovatno u neverici). Glasne kakve jesmo, nismo to ni primetile. Pretresale smo sve one teme koje čuvamo u džepovima za viđanje i naravno... došle do ljubavi.
Tada se oglasio ćutolog. Diskretno me je pitao da li mislim i verujem u to da nam količina ljubavi koju dajemo obavezno mora biti uzvraćena. Ne znam iz kog džepa, tek rekla sam mu krajnje nesvesna da te reči izgovaram: "Da ali ne nužno od iste osobe!".
Eto, to je ono u šta zapravo verujem. Ljubav je previše dragocena i previše svačija da bismo se ograničili na to da nam se ono što pružimo vraća samo iz jednog pravca.
Kad naučiš da se ljubav ne odbija, život postaje lep i kažeš sebi: "Blago svakoj reci koja ima moje more!"
Lepo mi je danas! A vi, kako ste? :)

Evo i novog posta...

... samo za tebe! Samo zato jer mi je juče hor torokuša odao priznanje, jer mi je danas sestra oštrog oka rekla svaka čast, jer mi se uklopio Balaševićev stih o tome da samo retki nađu retke. Ponosna sam na to platno koje oslikavaš i sigurnost u to da je tvoja rolna beskrajna, da za nju nema rama. Sve te eksplozije, sloboda, vazduh, varnice, šlemovi, bele košulje, brkovi od jogurta i mrlje od čokolade jesu tvoje umetničko delo. Prvi put moj idealizam čuči besposlen. Prestižeš ga. Ne rečima već delima. Hmmm, već sam zamislila kako stojiš tri koraka ispred mog razuma. U nesvesnom, gde se misli rađaju i jednostavnim potezima četkica različitih veličina naslikao si stvarnost koja bi tek trebalo da se dogodi. Stvarnost, u koju bih tek trebalo da zakoračim sa svojih oblaka. I ne pitam kakva je to slika, smelo postajem junakinja stvarnosti. Znaš one... koju si naslikao za nas.

Napravi svoj zivot...

... besplatno je!
Možete se logovati na stranicama sreće, tuge, sete, zadovoljstva, uspeha, promašaja, konfuzije, čekanja. Korisničko ime dobijate od kumova, lozinka je zapravo prezime, porodično nasleđe koje pored tog niza slova nosi i nekakvu predispoziciju.
Oni koji su već ulogovani u život širiće ruke iz raznih pričaonica, sa blogova, foruma, nezvaničnih i zvaničnih prezentacija onoga što jesu. A tebe baš briga. Imaš svoju IP identifikaciju i još nisi odlučio gde ćeš je posaditi.
Znaš, nije baš da je ta odluka na tebi. Uvek malo možeš da kupiš malo vremena i da nestaneš u moru onih koji igraju igrice u virtualnoj stvarnosti. Trebalo bi odmah da znaš da privatnost ne postoji. Tvoja volja ostavlja binarno kodirani sluzavi trag po www mreži čim se uloguješ. Ne mršti se i ne stresaj se, to je ovde normalno. Prati se svaki trag, zna se kojim putem si išao i na kojoj stanici stojiš.
Međutim, niko te ne osuđuje. Ti si samo još jedan puki korisnik, manje ili više odlučan, manje ili više grešan, manje ili više bitan. Cyber je čudo! Ili je beše real čudo, a cyber njegovo iskrivljeno ogledalo? Zaboravi na ovo! Uživaj u svom logovanju dok traje, dok si svestan mogućnosti da diskretno u nekom levom/desnom uglu postoji link za izlazak odatle.
Stvarnost ti uvek ostaje kao opcija. Ali pazi, ako i kada u RL-u uprskaš stvar, tu te ne spašava log out, moraćeš da naučiš da živiš sa svojim greškama.